Рањени Филопемен,Давид Данжер, 1837, Лувр
Филопемен (грч. Φιλοποίμην, 253—183. пре Христа) је био грчки војсковођа и политичар. Осам пута је биран за стратега Ахајскога савеза. Након реформе ахајске војске од Ахајскога савеза створио је велику силу у хеленистичкој Грчкој и доминантну силу на Пелопонезу. Један анонимни Римљанин назвао га је "последњим Грком".
Образован код филозофа[]
Рођен је у Мегалопољу 253. пре Христа. Остао је још као дете без оца, па га је онда усвојио Клеандар, истакнути грађанин Мантинеје.[1] Клеандар је раније побегао из Мантинеје у Мегалопољ код свога пријатеља Крауга, па се због тога након Краугове смрти бринуо о Филопемену и његовом образовању. Клеандар му је као учитеље обезбедио филозофе Екдема и Демофана, који су били из Мегалопоља и који су раније помогли да се свргну тирани Мегалопоља, Сикиона и Кирене.[2] Они су примењивали филозофију у политици и дневном животу и сматрали су касније да је образовање Филопемена било њихово најзначајније достигнуће.[3]
Обука за рат[]
Узор му је био тебански војсковођа Епаминонда, кога је успевао да имитира у енергији и презиру према новцу, али ватрена ћуд га је спречавала да остане умерен у политичким расправама попут Епаминонде.[4] Од детињства се обучавао за рат, па је посебну пажњу посветио вежбама. Чим је постао војни обавезник учествовао је у упадима у пљачкама у Лаконији.[5] У периодима без рата вежбао је своје тело земљорадњом или ловом. Бавио се и јавним пословима и земљорадњом. Новац зарађен у пљачкама током рата трошио је на коње, оружје и откуп заробљеника. Много је читао филозофске расправе, али ограничавао се на оне, које су имале већи практички значај. Читао је много и о војној тактици и о историји Александра Великога.
Битка код Мегалопоља[]
По први пут се у историји помиње 223. пре Христа, за време Клеоменовога рата, када је имао тридесет година. Клеомен III је изненада ноћу напао Мегалопољ и дошао је до главног трга у граду. Филопемен је жестоким отпором створио за грађане довољно времена да напусте град, али он сам се једва извукао, изгубио је коња и био је рањен.[6] Клеомен је звао избегле грађане Мегалопоља да се врате, а кад је већина била спремна да се врати Филопомен их је одговорио од тога, јер је било јасно да ће по повратку бити под влашћу Спарте.[7] Клеомен је онда опљачкао Мегалопољ и сравнио га са земљом.
Рањени Филопемен,Давид Данжер, 1837, Лувр
Битка код Селасије[]
Учествовао је у бици код Селасије 222. пре Христа у којој се македонски краљ Антигон III Досон заједно са Ахајским савезом борио против Спарте. Филопемен је командовао коњицом из Мегалопоља.[8] Требали су да на десном крилу буду у резерви и да чекају на сигнал када да ступе у акцију. На десном крилу најпре је напала илирска пешадија, а онда је спартанска коњица и лака пешадија напала позадину македонскога деснога крила.[9] Десно крило је било нападнуто и спреда и одострага: Филопемен је предложио македонским официрима да нападне коњицом спартанску лаку пешадију и спречи катастрофу.[10] Када су они то одбили Филопемен је без одобрења извео коњички напад на лаку спартанску војску.[11] Лака спартанска пешадија морала је да се након великих губитака повуче. Била је то прекретница јер Филопемен је спасио десно македонско крило од пораза. Филопемен је наставио битку и када је остао без коња и тада му је копње проболо обе ноге.[12] Антигон III Досон је победио у бици код Селасије. Филопемен се прославио том акцијом, па му је Антигон понудио заповедништво и велику плату.[13] Филопемен је одбио јер је настојао да Ахајски савез буде независан и није хтео да буде подложан страној сили.
Реформа ахајске коњице[]
Пошто није могао мировати Филопемен је отишао на Крит да би стекао још ратнога искуства.[14] Ту се водио рат између Кнососа, кога су подржавали Етолци и Лита. Филопемен је ратовао на страни Лита и осигурао им је војну надмоћ. На Криту је дуго боравио и одатле се 209. пре Христа вратио са великим угледом да су га Ахајци одмах поставили као заповедника коњице.[15] Одмах је спровео велике реформе у коњици. Личним утицајем натерао је младе аристократе да сами служе у коњици и да не шаљу замене. Пажљивима тренинзима и такмичењима постигао је значајно унапређење ефиксаности и дисциплине.[16] На челу ефикасне и дисциплиноване коњице Филопемен је пратио Филипа V Македонскога 209. пре Христа приликом његовога похода на Елиду и том приликом Филопемен се опет истако својом храброшћу. Убио је у двобоју елиђанскога команданта Дамофанта и Елиђани су се онда одмах разбежали.[17]
Реформа ахајске пешадије[]
По први пут изабран је 208. пре Христа за стратега Ахајскога савеза. Био је охрабрен због успешне реформе коњице, па је одлучио да спроведе и реформу ахајске пешадије. Кренуо је да мења војну опрему и наоружање ахајске пешадије. Дотад су користили лаке уске штитове и копља краћа од македонских.[18] Борили су се у лаком борбеном поретку без кохезије. Филопемен је увео тешке штитове, дужа копља и појачан оклоп.[19] Борбени поредак постао је чвршћи и неразбијен.[20] Увежбао их тактици македонске фаланге. Осим тога користио је свој утицај, тако да је читавим слојевима ахајскога друштва наметнуо војни дух, па су почели да се поносе оружјем и војном опремом.[21]
Побеђује Маханиду у бици код Мантинеје[]
Ахајци су у то време били у рату са спартанским тираном Маханидом, који је намеравао да поново успостави спартанску хегемонију на Пелопонезу. Осам месеци Филопемен се спремао за сукоб са Маханидом.[22] За то време увежбавао је своју војску и након опсежних припрема био је спреман на сукоб са спартанском војском. Маханида је са војском упао у Аркадију, очекујући да ће да је пустоши без отпора. Међутим изненадило га је да су Ахајци окупили војску код Мантинеје, па је онда кренуо према Мантинеји очекујући одлучну победу. Међутим у бици код Мантинеје 207. пре Христа ахајска војска под командом Филопемена победила је спартанску војску. Након пораза спартанске фаланге између Маханиде и Филопемена дошло је до двобоја у којем је Филопемен победио.[23][24] Ту сцену како Филопемен убија Маханиду овековечили су касније Ахајци статуом, која је била изложена у Делфију.[25] Одмах након те победе Ахајци су заузели Тегеју и са војском су ушли у Лаконију до реке Еуроте.[26] До тада су једва бранили своју територију, а након Филопеменове реформе за кратко време упали су на спартанску територију.
Набид[]
Филип V Македонски је Филопемена видео као главну препреку да Ахајски савез поново буде под македонском контролом, па је зато послао атентаторе да убију Филопемена.[27] Међутим атентат није успео. Након битке код Мантинеје неколико година Пелопонез је био поштеђен рата. У Спарти је након Маханиде на власт дошао тиранин Набид, који је 202. пре Христа заузео Месену.[28] Када Филопемен није успео да наговори ахајскога стратега Лисипа да помогне Месењанима, онда је он сам неслужбено окупио нешто војске и кренуо на Месену.[29] Сама вест да долази Филопемен преплашила је Набида, па је он без борби напустио Месену.[30] Филопемен је поново изабран за ахајскога стратега 201. пре Христа. Код Скотите, на граници Лаконије, Филопемен је у заседи побио много Набидових најамника.
Поново на Криту[]
Киклијад је постао ахајски стратег 200. пре Христа. Изгледа да је избор промакедонскога стратега деловао на Филопемена и да је био један од разлога зашто је одлучио да поново оде на Крит. На Крит је отишао на молбу критскога града Гортина[31] и ту је провео шест година, све до 194. пре Христа. Његово одсуство са Пелопонеза искористио је спартански тиранин Набид, који је дуго опседао Мегалопољ.[32] Грађани Мегалопоља су се тада толико разочарали у Филопемена, који је ратовао у далекој земљи уместо да помогне родном граду, да су намеравали да изгласају његов прогон. Набид је осим тога током Другога македонскога рата добио Аргос од Филипа V Македонскога, али онда је ипак прешао на страну Римљана. Тит Квинкције Фламинин је 195. пре Христа тражио од Набида да Ахајском савезу преда Аргос, а када је Набид одбио започео је Набидов рат, који је завршио поразом Спарте. Тит Квинкције Фламинин је 194. пре Христа напустио Грчку остављајући као доминантне силе Македонију, Етолски савез, ојачани Ахајски савез и ослабљену Спарту. Етолски савез је касније одлучио да потакне Набида да поврати своје територије и хегемонију на Пелопонезу.
Побеђује Набида и затвара га у Спарту[]
Набид је 192. пре Христа на подстицај Етолскога савеза поново покушао да врати изгубљене делове обале, а посебно Гитиј. Напао је Гитиј, а упадао је и у делове ахајске територије. Ахајски савез је послао изасланике у Рим и затражио помоћ од Рима. Римски Сенат је послао Аула Атилија Серана са флотом и комисију на чијем челу је био Тит Квинкције Фламинин. Када је претила опасност да Набид заузме Гитиј Ахајци су одлучили да интервенишу пошто још увек није стигла римска помоћ. Филопемена су изабрали за стратега и послали га, али он је био поражен у поморској бици, у којој је користио стари брод.[33] Пошто није успео да Гитиј ослободи опсаде уз помоћ неефикасне флоте одлучио се на копнене операције. Након мањих успешних операција одлучио је да крене на саму Спарту, са циљем да одвуче Набида од опсаде Гитија. [34] Међутим за време тога похода Набид је заузео Гитиј.[35] Набид је онда кренуо против ахајске војске, која је кренула према Спарти. У бици, која је уследила ахајска војска се према Филопеменовим инструкцијама претварала да бежи, па су спартанску војску навукли у припремљену заседу.[36] Након тешкога пораза у припремљеној заседи Набид се са војском повукао и затворио у Спарту, а Филопемен је са ахајском војском неометано месец дана пустошио територијем Лаконије.[37]
Спарта постаје члан Ахајскога савеза[]
Када је стигао Тит Квинкције Фламинин он је наговорио Филопемена да поштеди Спарту, а Набид је прихватио предају под истим условима као и први пут. Фламинин је и даље следио уобичајену схему римске политике, да зауставља јачега. У Спарту су тада стигли и Етолци, које је Набид звао да му помогну. Етолац Алексамен организовао је 192. пре Христа атентат на Набида и преузео је накратко власт у Спарти.[38] Настао је метеж у Спарти, које је искористио Филопемен, па се обратио водећим људима Спарте и прогласио је Спарту чланицом Ахајскога савеза.[39][40] То је постигао делом силом, а делом наговарањима. Спарти су остављени њени закони и територија.[41] Протерани Спартанци ипак ни тада нису враћени у град. Филопемен је био спреман да врати само оне, који подржавају чланство Спарте у Ахајском савезу. Није баш јасно ко је од тада владао у Спарти, али у сваком случају радило се о "Филопеменовој хунти".[42] Међутим тај олигархијски режим није уживао општенародну подршку, па је 191. пре Христа истеран и успостављена је власт, која није била по Филопеменовом укусу.[43]
Укида Ликургове законе у Спарти[]
Спарта се налазила у веома тешком положају као члан Ахајскога савеза. Насеља на обали Лаконије запосели су спартански изгнаници и Спарта није имала свој приступ мору. Прогнани су тражили повратак, у чему их је подржавао Филопемен. Међутим повратак прогнаних представљао је претњу за оне, који су већ велики период времена запосели и присвојили њихове куће и имања. Да би добили излазак на море Спартанци су напали једно место Лас на обали Лаконије, а Филопемен је то одмах искористио да упути ултиматум.[44] У Спарти је онда дошло до преврата 189. пре Христа, па су побили 30 Филопеменових присташа и иступили су из Ахајскога савеза.[45] Обновио се рат између Спарте и Ахајскога савеза. Обе стране обратиле су се римском конзулу Марку Фулвију Нобилиору, а он их је упутио на Сенат, који је дао двосмислен одговор.[46] Ахајци су то протумачили као одобрење за наставак рата. Филопемен је 189. пре Христа са војском и делом спартанских прогнаника напао Спарту.[47][48] Порушио је зидине Спарте и анектирао велики део њене територије Мегалопољу.[49][50] Осим тога присилио је све оне, који су постали грађани Спарте у доба тирана да напусте град. Укинуо је Ликургове законе и увео ахајске законе.[51][52] Спарта је престала бити велика сила, а Ахајски савез је постао доминантна сила на Пелопонезу.
Супроставља се римској хегемонији умереним мерама[]
Римљани су након окончања рата са Антиохом Великим и све јаче су ширили и јачали своју хегемонију. Филопемен је био свестан да им се не може супроставити, али је сматрао да не треба апсолутно прихватати свако њихово наређење. Римљани су формално још увек признавали независност Ахајскога савеза. Филопемен се опирао свим нарушавањима слобода Ахајскога савеза и наговарао је најутицајније људе да бране слободе.[53] Аристен од Мегалопоља је позивао народ да у ничему не спречавају Римљане, а Филопемен је рекао да неме потребе да таквом политиком пожурују крај Грчке.[54] Римљани су искористили Филопеменово гушење Спарте за своје мешање у послове на Пелопонезу. Римљани су 185. пре Христа послали Квинта Цецилија Метела у изасланство у Грчку, а он је критиковао ахајске поступке према Спарти.
Филопеменова смрт у Месени[]
Динократ из Месене је 183. пре Христа наговорио Месену да иступи из Ахајскога савеза. [55] Тајно га је подржавао Тит Квинкције Фламинин. Иако је био болестан Филопемен је истога дана дошао да сакупи војску. Сакупио је коњицу млађих аристократа и када су срели Динократа натерали су га у бег, али Динократу је дошла помоћ од 500 Месењана, па се Филопемен онда повукао у планине.[56] Док је штитио повлачење своје коњице коњ му је посрнуо, па је он слаб од болести пао на главу.[57] Заробљени Филопемен одведен је у Месену, где га је Динократ затворио. Динократ се бојао да би услед оклевања Ахајци могли да окупе војску и спасу Филопемена, па је послао слугу са отровом да даде Филопемену, који је онда попио отров.[58]
Литература[]
- Плутарх, Филопемен
- Полибије,Историје
- Тит Ливије
- Плутарх, Тит Фламинин
- F. W. Walbank, Macedonia and the Greek leagues, Cambrige Ancient History 7.1, 2008, ISBN 052123445 X
- Paul Cartledge and Antony Spawforth, Hellenistic and Roman Sparta: A tale of two cities, Routledge London (2005), ISBN 0-415-26277-1
Референце[]
- ↑ Плутарх Филопемен 1
- ↑ Плутарх Филопемен 1
- ↑ Плутарх Филопемен 1
- ↑ Плутарх Филопемен 3
- ↑ Плутарх Филопемен 4
- ↑ Плутарх Филопемен 5
- ↑ Плутарх Филопемен 5
- ↑ Плутарх Филопемен 6
- ↑ Полибије 2.67
- ↑ Полибије 2.67
- ↑ Полибије 2.67
- ↑ Полибије 2.69
- ↑ Плутарх Филопемен 7
- ↑ Плутарх Филопемен 7
- ↑ Плутарх Филопемен 7
- ↑ Плутарх Филопемен 7
- ↑ Плутарх Филопемен 7
- ↑ Плутарх Филопемен 8
- ↑ Плутарх Филопемен 8
- ↑ Плутарх Филопемен 8
- ↑ Полибије 11.9
- ↑ Полибије 11.10
- ↑ Полибије 11.18
- ↑ Плутарх Филопемен 10
- ↑ Плутарх Филопемен 10
- ↑ Полибије 11.18
- ↑ Плутарх Филопемен 12
- ↑ Плутарх Филопемен 12
- ↑ Плутарх Филопемен 12
- ↑ Плутарх Филопемен 12
- ↑ Плутарх Филопемен 13
- ↑ Плутарх Филопемен 13
- ↑ Плутарх Филопемен 14
- ↑ Ливије 35.27
- ↑ Ливије 35.27
- ↑ Ливије 35.29
- ↑ Ливије 35.29,30
- ↑ Ливије 35.35-36
- ↑ Ливије 35.37
- ↑ Плутарх Филопемен 15
- ↑ Cartledge стр.71
- ↑ Cartledge стр.71
- ↑ Cartledge стр.71
- ↑ Ливије 38.31
- ↑ Ливије 38.31
- ↑ Ливије 38.32
- ↑ Плутарх Филопемен 16
- ↑ Ливије 38.33
- ↑ Плутарх Филопемен 16
- ↑ Ливије 38.34
- ↑ Cartledge стр.72
- ↑ Ливије 38.34
- ↑ Плутарх Филопемен 17
- ↑ Плутарх Филопемен 17
- ↑ Плутарх Филопемен 18
- ↑ Плутарх Филопемен 18
- ↑ Плутарх Филопемен 17
- ↑ Плутарх Филопемен 20