Историјска енциклопедија
Don't have an account?
Register
Advertisement
Register
in: Историја Античке Македоније, Странице с чаробним ISBN везама
Ћир./lat.
српски / srpski

Успон Македоније

Уреди

Успон Македоније од мале краљевине до доминантне силе десио се за 25 година, од 359. пре Христа до 336. пре Христа. Успон Македоније приписује се личности и политици Филипа II Македонског.

1000px-aMap Macedonia 336 BC-en

Долазак на власт Филипа II Македонског[]

Илирско племе Дарданаца победило је 360. пре Христа македонску војску.[1] У тој бици погинуо је македонски краљ Пердика III и 4.000 македонских војника.[2] Илири су почели да се припремају за инвазију Македоније, Пејонци су харали Македонијом, а Трачани су се припремали за инвазију да би помогли Паусанија, једнога од претендената на македонски престо.[3] Атињани су подржавали другога претендента, Аргеја.[4] Македонија се налазила у једној од периодичних криза.

Номинални Пердикин наследник Аминта IV био је дете. Филип II Македонски био је једини преживели син краља Аминте III и био је очити кандидат за владавину у Македонији и војска га је по свој прилици акламацијом изабрала за краља. Могуће је да је он у почетку био проглашен за регента, а да је касније узурпирао трон, иако он није повредио Аминту IV. У сваком случају Филип II Македонски постао је краљ 359. пре Христа и одмах је почео да спасава Македонију од пропасти.

Македонски опоравак[]

Реконструкција македонске војске[]

Филипов први приоритет био је реконструкција македонске војске и обнова морала и народа и војске.[5] Одржао је низ скупова са македонским народом и позивао их је елоквентним говорима да се охрабре. Интензивно је тренирао војску упознавајући их са новим техникама и опремом.[6] Посебно је пажњу посветио увежбавању македонске фаланге, а војску је опремио са 6 метара дугачким копљима (сариса).[7] До тада су грчки хоплити користили 2 до 3 метра дугачко копље (дору).

Дипломатија[]

У исто време Филип се ангажовао у ужурбаној дипломатској активности.[8] Подмитио је Берисада, сина трачког краља Котиса. Након тога Трачани више нису подржавали претендента Паусанија.[9] На тај начин Филип је спречио трачку инвазију на Македонију. На сличан начин Пејоњане је обдарио богатим поклонима у замену за њихово повлачење из Македоније.[10] Могуће је да је Филип склопио споразум и са дарданским краљем Бардилијем и да му је предао велики део Македоније у замену за мир. Иако нема доказа за један такав споразум чињеница је да Илири нису искористили победу над Македонцима, иако је Македонија тада била слаба. Због тога је могуће да је склопљен некакав споразум. Филип се такође оженио Бардилијевом ћерком (или нећаком), што је можда представљало део споразума. У сваком случају Филипова дипломатија дала је Македонији довољно предаха да се опорави.

EpirusEduMap

Битка код Метона[]

Филип је схватио да једини разлог за атинску подршку претенденту Аргеју представља намера Атине да поврати Амфипољ. Атина се надала да ће добити Амфипољ ако помогну претенденту Аргеју да се домогне македонског трона. Да би поткопао атинску подршку Аргеју Филип је повукао македонски гарнизон из Амфипоља и прогласио га аутономним градом.[11] Могуће је да му је и иначе била потребна војска коју је држао у Амфипољу. Атињани су ипак послали Мантија на челу 3.000 плаћеника и они су се искрцали у Метону на македонској обали. Мантија је одбио да напусти Метон, па је претендент Аргеј морао да иде сам на стару македонску престолницу Егу, надајући се да ће га становништво прогласити краљем.[12] Пошто Аргеј није у Еги добио подршку македонског становништва кренуо је натраг према Метону. На повратку напао га је Филип II Македонски и победио у бици.[13] Том приликом погинуло је много атинских најамника, а остатак је заробљен. Према Диодору са Сицилије та победа обновила је морал македонске војске и охрабрила је војнике за будуће битке.[14] Пошто је на тај начин уклонио и последњу претњу за Македонију Филип се вратио дипломатији. Одмах је ослободио атинске заробљенике и послао је изасланике у Атину.[15] Послао је поруку да је спреман да се одрекне свих претензија на Амфипољ.[16] Та порука заједно са милостивим поступком према заробљенима отворила је пут мировном споразуму Атине и Македоније.

Пејонија[]

Током 358. пре Христа погинуо је пејонски краљ Агис. Филип је одмах искористио прилику и извршио је инвазију на Пеонију, победио их у бици и присилио их да постану македонски вазали.[17]

Илирија[]

Након тога окренуо се Илирима, који су још увек заузимали горњу Македонију ( без обзира да ли је то било са или без споразума). Филип II Македонски је сакупио 10.000 војника и 600 коњаника и са њима је кренуо на Илирију.[18] Када је Бардилије чуо да се македонска војска спрема за напад он је преко изасланика предложио Филипу мир на бази статуса кво. Међутим Филип је инзистирао да Илири морају да се потпуно повуку из Македоније, па се и Бардилије припремио за рат. Сакупио је 10.000 војника и 500 коњаника.[19] Белох претпоставља да се битка између македонске и илирске војске одиграла крај Монастира (Битоле). Према Диодору око 7.000 Илира погинуло је у бици.[20] Илири су се након тога повукли из Македоније и молили су за мир.[21] Након тога похода Филип је успоставио контролу све до Охридског језера.[22] Ипак морао је да остави свога генерала Пармениона да одржава ред у том подручју. Осим тога придобио је наклоност и Епира, који је био у сталним ратовима са Илирима.

Тесалија[]

415px-Filip II Macedonia

Филип II Македонски

Филип је напао Тесалију 358. пре Христа. Тесалија је имала једно кратко време узлета до 370. пре Христа. Тада је Јасон од Фере ујединио Тесалију, а сам је био проглашен тагусом (владарем) Тесалије. Када је Јасон од Фере убијен 370. пре Христа његов син Александар од Фере постао је тагус. Пошто је Александар од Фере био суров владар многе државе Тесалијске конфедерације отказале су му подршку, па је уследио конфликт у који су увучени Теба и Македонија под Александром II Македонским. Тај рат окончао се 364. пре Христа када су Тебанци победили Александра од Фере и онда наметнули мировни споразум за Тесалију. Међутим са слабљењем Тебе након Битке код Mантинеје 362. пре Христа наставио се сукоб унутар Тесалије. Александра од Фере убили су 358. пре Христа његови шураци Ликофрон и Тисифон и они су постали нови тирани. Моћна породица Алеуада, која је доминирала политиком у граду Лариси супростављала се новим тиранима и тражила је од Филипа II Македонског да им помогне.

Иако Диодор каже да је Филип победио нове тиране, Баклер сматра да је сама појава Филипа омогућила Алеудама да испреговарају повољнији мировни споразум.[23] Изгледа да је Филип са тога похода дошао са две нове жене, једна је била из Ларисе, а друга је била Јасонова нећака из Фере. Баклер је због тога сматрао да је склопљен некакав споразум и да је "Филип отишао из Тесалије са ногом у оба табора".[24]

Изгледа да је Филип од почетка своје власти имао јак интерес за Тесалију унаточ заокупираности бројним осталим проблемима.[25] Постоји неколико различитих могућих разлога за његов интерес. Највероватнији разлог је жеља да преузме контролу над граничним подручјем Перебије, да би осигурао македонску јужну границу. Други разлог је да преко пријатељских односа са Алеудама штити Македонију и има приступ остатку Грчке.[26] Алеуде су владале Ларисом, која је контролисала главне путеве између Македоније и Тесалије. Трећи разлог је богатство Тесалије. Тесалија је имала најбољу коњицу у Грчкој, а планинско подручје око Тесалије давало је много пелтаста, тако да онај ко овлада Тесалијом добија нову војску и додатне приходе.

Сажетак за 358. пре Христа[]

Филип II Македонски је до 357. пре Христа победио бројне македонске непријатеље и склопио са многима мировне споразуме. Осигурао је македонске границе и био је близу циља да успостави прву уједињену македонску државу. Једино су Пидна и Метон, као атинске колоније биле ван његове контроле.

Освајање на северу 357-353. пре Христа[]

Амфипољ[]

Филипов следећи циљ био је да осигура источне границе са Тракијом, а посебно му је био значајан Амфипољ. Амфипољ је био од велике стратешке важности. Налазио се на реци Струмици и ту је контролисао прелазе преко реке и путеве из и у Тракију. Да би могао да шири Македонију према истоку Филип је морао да контролише Амфипољ. Атињани су основали Амфипољ у 5. веку и изгубили су га за време Пелопонеског рата. Атина је била веома заинтересована за Амфипољ, делом и због историје, али Амфипољани нису били склони да буду под атинском контролом.[27] Главни разлог атинске заинтересованости био је положај близу шума, које су им обезбеђивале дрва за бродоградњу и због тога јер је Амфипољ контролисао руднике злата и сребра на Пангеону.[28]

Филип II Македонски је започео 357. пре Христа са опсадом Амфипоља. Амфипољ се одмах обратио Атини за помоћ, понудивши повратак под атинску контролу.[29] Међутим за време опсаде Филип II Македонски послао је писмо Атињанима у коме је рекао да ће предати град када га освоји. Атињани су на тај начин били умирени,[30] а са друге стране изгледа да нису ни могли да пошаљу помоћ. За време лета јаки северни ветрови (Етесијски ветрови) ометају бродове који плове са југа на север, па Атињани и да су хтели нису могли да помогну.[31] Филип II Македонски је често користио Етесијске ветрове тако да је одлазио на походе када атинска морнарица није могла да помаже његовим непријатељима.[32]

Изгледа да су Атињани Филипу понудили Пидну у замену за Амфипољ,[33] можда током касније фазе опсаде, али није сигурно да ли се Филип сложио са тим предлогом.[34] До тада је већ избио Савезнички рат (357–355. пре Христа) између Атине и њених савезника, па Атина више није ни могла да интервенише и помогне Амфипољу.[35] Филип II Македонски је уз помоћ опсадних справа и овнова успео да пробије зидине Амфипоља, па је заузео град.[36] Истерао је неке своје непријатеље, а према осталом становништву понашао се благо.[37]

Пидна и Потидеја (357–356. пре Христа)[]

За време опсаде Амфипоља Халкидички савез на челу са Олинтом препао се да су они следећи на реду, па су покушали да уђу у савез са Атином.[38][39] Атињани су се још увек надали да ће им Филип II Македонски предати Амфипољ, па су их одбили. Сам Филип се бојао да би Халкидички савез могао да постане атински савезник, па је покушао да придобије најмоћнији град Олинт.[40] Предлагао је да Македонија и Олинт постану савезници и да Македонија у име Олинта освоји Потидеју, која се прекидала територију Халкидичкога савеза. Потидеја је у то време била под контролом Атине и представљала је претњу стабилности Халкидичког савеза. [41]

Филип II Македонски није имао намеру да преда Амфипољ Атињанима, али претварао се да то намерава да учини.[42] Он је одлагао што је могуће дуље предају Амфипоља. Изгледа да је одмах након заузимања Амфипоља кренуо у опсаду Пидне.[43] Можда су се Атињани још увек надали да ће добити Амфипољ, ако Филипу предају Пидну и изгледа да нису интервенисали приликом опсаде Пидне ( а нису можда ни могли).[44] Пидну је Филип по свој прилици освојио издајом 357. или 356. пре Христа.[45]

Током 356. пре Христа Филип II Македонски је опседао и заузео Потидеју.[46] Тај акт представљао је почетак правих непријатељстава са Атином. Потидеју је предао Олинту. Дозволио је атинском гарнизону да оде слободно из Потидеје.[47] Није хтео да додатно вређа Атињане. Атињани су тада били презаузети у Савезничком рату, па нису могли да ефективно одговоре на Филипово освајање Потидеје и Пидне.[48]

Тракија (356–352. пре Христа)[]

Савез против Филипа[]

Атињани су да одговоре на Филипове махинације покушали да блокирају његово напредовање склапањем савеза са македонским непријатељима. Атињани су се удружили са краљевима Илирије, Пеоније и Тракије.[49] Тракијом су владала три краља, Котисови наследници. На западу је био Кетрипорис, у средини Амадакос II и на истоку Керсоблепт. Није сигурно да се Атина удружила са сва три трачка краља, али сигурно је да је Кетрипорис био у савезу са Атином.[50] Према Диодору Филип је напао чланове савеза пре него што су они имали времена да се заједнички окупе.[51] Уместо тога Филип их је присилио да буду македонски савезници.[52] Ипак по другим изворима изгледа да је ситуација била сложенија и да је током неколико година побеђивао једнога по једног краља.

Према Плутарху македонска војска под Парменионовим заповедништвом победила је 356. пре Христа илирског краља Граба.[53] Након тога Граб је постао македонски вазал. Током 355. пре Христа изгледа да је Филип победио Кетрипориса и свео га на статус вазала.[54] Изгледа да је током тога периода победио и Пеоњане, иако о томе нема записа. Нема никаквог доказа да је иједан од тих савезника добијао икакву помоћ од Атине, која је у то време била заузета Савезничким ратом.

Кринид[]

Током 356. пре Христа док је Парменион ратовао против Илира Филип је ратовао у Тракији и заузео је град Кринид, који су 360. пре Христа основали Ташани.[55] Променио је име града у Филипи и доселио је много становништва у град. Одмах је много инвестирао у руднике злата у околини.[56] Повећао је број рудника и знатно је повећао производњу. Од рудника је имао 1.000 таланата (1 таланат=26 кг сребра) профита.[57] Обогативши се уз помоћ тих рудника Филип је уздигао Македонију.[58] Ковао је златан новац, организовао је и плаћао много најамника. Новцем је потплаћивао многе Грке да издају своје градове.[59] Заузимање Кринида дугорочно је претстављало значајан догађај за успон Македоније.

Маронеја и Абдера[]

400px-Demosthenes orator Louvre

Демостен

Филип је заузео Абдеру и Маронеју, градове на обали Тракије. Међутим тешко је тачно установити када се то десило. Баклер заснива претпоставку на наводима Демостена по којима се Керсоблепт састао са Филипом и тебанским генералом Паменом у Маронеји и тада су склопили договор.[60] Демостен је рекао да је атински војсковођа Харес написао извештај о састанку Филипа, Керсоблепта и Памена.[61] Полијан каже да је Харес напао Филипову флоту крај Неаполиса на Халкидици. Пошто се зна да је Неаполис тражио помоћ 355. пре Христа претпоставља се да је Филип заузео Абдеру и Маронеју 355. пре Христа. Баклер претпоставља да су се Филип и Керсоблепт договорили да поделе Тракију.[62]

Опсада Метона (око 354. пре Христа)[]

Постоје две теорије када је започела та опсада, па једни сматрају да је почела 355. пре Христа,[63] а други 354. пре Христа.[64] Филип је започео опсаду Метона, али није могао да је лако заузме, па се опсада отегла и потрајала је годину дана.[65] За време опсаде Метона Атињани су два пута покушали да помогну граду и спрече пад Метона.[66] Филип II Македонски је током опсаде изгубио око.[67] Погодили су га стрелом у око. Иако је изгубио око није се светио, него је грађанима Метона дозволио да напусте град. Баклер сматра да је Филип био попустљив јер су Тесалци тражили да интервенише у Трећем светом рату.[68] Пошто није хтео да пропусти ту прилику Филип је тражио начин да брзо оконча опсаду Метона.[69]

Сажетак до 354/353. пре Христа[]

До 354/353. пре Христа, за само пет година Филип је ујединио Македонију и створио од ње доминантну силу на северу Грчке. Потпуно је умањио атински утицај у том региону. Друга велика сила у том региону Халкидски савез постао је македонски савезник. Осигурао је приступ Македоније Егејском мору, што је био стари проблем Македоније. Увежбао је војску и ојачао је у биткама, а имао је довољно новца да плаћа војску.

Нагли успон Македоније уследио је делом због Филипове дипломатске и војне вештине. До успона Македоиније делом је дошло и због слабљења осталих великих сила у Грчкој. Спарта се никад није опоравила након што је Епаминонда ослободио Месенију. Теба је с друге стране била ослабљена након погибије Епаминонде. Атина је била увучена у Савезнички рат, а по мировном споразуму дозволила је многим савезницима да постану независни. Атина је због тога била много слабија. Велике грчке силе протестовале су због Филипових акција, али саме су имале много других проблема да би покушале интервенцију.

Тесалија и Трећи свети рат (355–352. пре Христа)[]

800px-Columns of the Temple of Apollo at Delphi, Greece

Аполонов храм у Делфима

Позадина[]

Трећи свети рат избио је 355. пре Христа и представљао је добру прилику за Филипа да прошири свој утицај у централној и јужној Грчкој. Рат је изазван одбијањем Фокиде да плати казну, коју јој је 357. пре Христа наметнуо Амфиктионски савез. Амфиктионски савез представљао је организацију више држава, које су заједнички управљале Аполоновим храмом у Делфима.[70] Теба је једно време доминирала савезом и навела је остале да казне Фокиду због незаконитог обрађивања свете земље.[71] Фокиђани нису негирали дело, али проблем је била превелика глоба, коју Фокида није могла да плати. Под нормалним околностима одбијањем да плате казну Фокиђани би били верски изопштени, а могли би остали да започну свети рат против Фокиде.

Иза религиозне фасаде стајала је политика Тебе. Фокида је 362. пре Христа одбила да помогне Теби у време битке код Мантинеје (362. пре Христа). Због тога је навукла на себе тебанско непријатељство. До 357. пре Христа савезници Фокиде Атињани били су увучени у Савезнички рат. Други савезник Фокиде Александар од Фере био је мртав, тако да је Теба искористила прилику да казни Фокиду. Амфиктионски савез састојао се од 12 племена, већином из централне Грчке, плус Дорани( укључујући Спарту) и Јоњани( укључујући Атину). Свако племе имало је два гласа у савезу. Теба је након 360. пре Христа постала заштитник савеза. Пре грађанског рата у Тесалији Тесалци су доминирали. У то време Теба је контролисала већину гласова, па су на заседању савеза 357. пре Христа успела да прогура одлуку о кажњавању Фокиде. Тада је кажњена и Спарта. Пошто су одређене неразумно високе казне Теба је очекивала да ни Фокида ни Спарта неће моћи да плате, па ће онда имати изговор за свети рат против њих.

Тај потез је разбеснио вођу Фокиде Филомела, па је он заузео Делфе.[72] Филомел је заузео Делфе полажући право на старатељство над пророчиштем, позивајући се при том на цитат из Хомера.[73] Пре заузимања Делфског пророчишта Филомел се саветовао са краљем Спарте Архидамом.[74] Спарта је исто као и Фокида била кажњена, па је због тога подржала Филомелову акцију. Нису желели да отворено подрже Филомела, него су одлучили да тајно сарађују шаљући новац и најамнике.[75]Када је Филомел заузео Делфе Локрани су послали војску, али били су поражени.[76] Филомел је избрисао пресуде Амфиктионског савеза. Издао је проглас да Фокиђани преузимају стара права као чувари Делфског пророчишта, да неће чинити незаконите радње и да неће опљачкати пророчиште.[77] Послао је изасланике у разне грчке градове. Атина, Спарта и неки други градови прихватили су савез са њим.[78]

Филомел је опљачкао ризницу Аполоновог храма у Делфима да би платио најамнике у рату, који је уследио. Међутим тада се ситуација променило, јер се пљачкање храмова сматрало највећим грехом у Грчкој. Јавно мнење се окренуло против Фочана. У почетку Филомел је успео да заузме 355. пре Христа некоолико градова у Локриди. Међутим у бици код Неона 354. пре Христа Теба је победила, а Филомел је погинуо. Након Филомеловог убиства Фокиђани су изабрали новога вођу Ономарха.[79] Великим благом, које му је било на располагању поткупљивао је по грчким градовима и пријатељским и непријатељским.[80] Сакупио је и много најамника.

Први поход у Тесалији[]

Тесалијска конфедерација подржавала је Амфиктионски савез и одувек су мрзили Фокиду. Ономарх је подмићивањем навео Феру да постане савезник Фокиде. Унутар Тесалије дошло је до обнове рата. Племићка породица Алеуда тражила је 354. или 353. пре Христа помоћ од Филипа II Македонског да им помогне у рату са Фером. Борба између Фере и суседа одговарала је Филипу, јер је отварала низ могућности. Хронична политичка нестабилност у том подручју и подржавање Тесалијске конфедерације гарантовало је Филипу да ће лакше остварити своје намере. Тесалијска конфедерација дала је Филипу II Македонском сличне могућности, које је 369. пре Христа дала Пелопиди.

Филип II Македонски је најпре на позив својих тесалијских савезника ратовао у Тесалији против тирана Фере Ликофрона.[81] Фера је онда тражила и добила подршку Фокиде. У помоћ им је дошао Ономархов брат Фајил са 7.000 војника.[82] Међутим Филип је победио Фокиђане пре него што су ујединили снаге са војском Фере. Истерао је Фокиђане из Тесалије. Ономарх је након тога са целом војском кренуо да помогне Феру, а намера му је била да доминира Тесалијом.[83] Пошто је имао много бројнију војску Ономарх је победио Филипа II Македонског у две битке. Филип се након тога повукао у Македонију.

Други поход у Тесалији[]

Филип II Македонски се вратио у Тесалију (353. или 352, зависно о хронологији) . Формално је тражио од Тесалијаца да му се придруже у рату. Вероватно је тада именован за тагуса (владара) Тесалије. Била је то доживотна титула, која је Филипу давала контролу над приходима Тесалијске конфедерације, а Филип је командовао тесалијском војском. Током једнога од два похода Филип је заузео Пагас, стратешки важну у луку од Фере. Освајањем луке спречавао је да Фера добија појачања морским путем.

Битка на Крочком пољу[]

Пошто је Ономарх са својом војском напустио Тесалију Филип је искористио прилику и поново је напао тирана Фере Ликофрона. Сам Ликофрон није имао довољно војске да се одупре Македонцима па је поново звао Ономарха нудећи му да влада целом Тесалијом. [84] Ономарх је дошао са 20.000 војника и 500 коњаника. [85] Филип је уз своју војску придобио Тесалијце, па је имао 20.000 војника и 3.000 коњаника.[86] Македонска професионална војска и тесалијска коњица победили су Фокиђане у бици на Крочком пољу 352. пре Христа. Након битке Ономарх је побегао према мору, где је стигла атинска морнарица под заповедништвом Хареса да би им помогла. Покушали су да пливају до атинских бродова. Убијено је око 6.000 Фокиђана и најамника у њиховој служби.[87] Заробљено је више од 3.000 Фокиђана. Бачени су у море као пљачкаши светилишта.[88] Према Диодору са Сицилије након заробљавања Филип је убио Ономарха.[89] Према Паусанију Ономарха су убили његови властити војници, јер су га сматрали кривим за пораз.[90]

Термопиле[]

Након Ономархове погибије Филип Македонски је напредовао кроз Тесалију све до Термопила. Намераво је да настави рат са Фокидом. Атињани су га спречили да прође кроз Термопиле, па се вратио у Македонију.[91]

Стратешка ситуација[]

Атина је била значајна поморска сила, а Македонија готово да није имала морнарице. С друге стране Македонија је имала веома моћну копнену војску, а посебно када је уза се након 352. пре Христа имала тесалијску војску. Атињани су имали много слабију копнену војску. Атињани су могли да спречавају Филипа на мору, али нису могли на копну, сем ако заузму Термопиле на време. Кланац Термопиле био је веома узак, тако да није била битна величина војске која настоји да га освоји. Кланац се могао мимоићи са великим тешкоћама. Атињани су се могли надати да ће у кланцу Термопиле моћи да задрже Филипа и спрече његов пролазак. Термопиле су постале кључна тачка у конфликту. Атињани су почели да схватају да не могу више да поврате Амфипољ или да победе Филипа. Схватали су да морају да делују дефанзивно. Демостен је рекао да је рат у почетку био да се освете Филипу, а ксније како да избегну Филипа. Са Филипове тачке гледишта једном када је контролисао Амфипољ могао је неометано да оперише у северном Егеју, а посебно у време Етесијских ветрова. Ипак он није могао због Термопилског кланца да лако напредује у Грчку да нападне Атину.

Тракија (353–352. пре Христа)[]

Већина историчара слаже се да је Филип био на походу у Тракији 353. пре Христа, али није јасно шта је учинио. Једни сматрају да је заузео Маронеју и Абдеру 353. пре Христа. Током 352. пре Христа било је у или око Тракије неколико догађаја, који су угрожавали утицај Филипа у региону. Атински генерал Харес заузео је Сест на Тракијском Херсонезу. Изгледа да је Сест преотео од Керсоблепта. Атињани су имали дугорочни интерес у Херсонезу због стратешких разлога. Атина је много зависила од увоза жита из региона Црнога мора, па је због тога контрола Херсонеза била нужна да би се осигурао сигуран пролаз кроз Хелеспонт. Друго, Херсонез је служио и за насељавање вишка атинских грађана, тако да су ту осниване клерухије, колоније које су биле политички овисне о Атини. Након заузимања Сеста Керсоблепт се споразумео са Атином. Дотада се он одупирао атинским покушајима поновног полагања права на Херсонез. Керсоблепт је изгледа био забринут због јачања македонског утицаја у том подручју, па је ступио у савез са Атињанима, дајући им контролу над свим градовима Херсонеза сем Кардије. Изгледа да се у то време 352. пре Христа и Халкидички савез окренуо против Филипа. Вероватно су били забринути да би он могао да им отима територије, па су због тога тражили мир са Атином.

Након што се вратио из Тесалије Филип је учествовао у походу у Тракији крајем 352. пре Христа. До тада Филип је победио Амадока и покорио га, а могуће је и да је истерао Кетрипориса из његове вазалне краљевине. Током тога похода македонска војска је продрла дубоко у Керсоблептову територију и опседала је једну тврђаву близу Перинта на обали Пропонтиде. Када су сазнали за опсаду Атињани су одмах изгласали да се пошаље флота од 40 бродова да би спречили Филипа. Када су чули да је Филип II Македонски умро, или да је смртно болестан, они су одустали од слања флоте. Изгледа да је Филип заиста и био болестан за време тога похода, али није јасно како се завршио тај поход. Вероватно је тада Филип узео Керсоблептовога сина за таоца и одвео га је у Пелу.

800px-Chalkidian league

Халкидички савез и Олинт

Олинтски рат (349–348. пре Христа)[]

Халкидички савез је склопио мир са Атином 352. пре Христа, а то је представљало касно кршење савеза са Македонијом. Халкиђани су се бојали Филипа II Македонског. Неколико година изгледа да је Филип био војно неактиван. Диодор не помиње никакву војну активност до 349. пре Христа. Филип није интервенисао у то време ни у Трећем светом рату. Могуће је да је било неких нереда у самој Македонији. Филип је дао да се убије један његов полубрат, а још два су побегли у Олинт. Били су то синови Аминте III са другом женом. Према Јустину њихов бег у Олинт послужио је Филипу као изговор да нападне Олинт и Халкидички савез.

Филип II Македонски започео је поход против Халкидичког савеза 349. пре Христа, вероватно у јуну, када Етесијски ветрови онемогућавају атинску флоту да дође у помоћ. Диодор помиње да је Филип започео кампању опсадом, заузимањем и разарањем Зереје (могуће да је то Стагира). Филип је систематски нападао град за градом, укупно 32 града, да би Олинт оставио за крај. Неки градови су му се предали, попут Торона и Мекиберне. До пролећа 348. пре Христа заузео је западни дио Халкидике.

Када је заузео све друге градове Халкидичког савеза Филип је јуна 348. пре Христа кренуо на Олинт. Након две жестоке битке, у којима су изгубили, Олинћани су се повукли иза зидина града. Нешто пре почетка опсаде Олинта два заповедника Олинта Еутикрат и Ластен побегли су код Филипа заједно са 500 коњаника. Диодор због тога каже да је град пао због издаје. Издаја је у сваком случају постојала, али није баш јасно како је град заузет. Олинт је заузет у септембру 348. пре Христа. Филип II Македонски је град сравнио са темељима, а становништво продао у робље. Иста судбина чекала је остале градове, који му се нису предали. Након освајања Халкидичког савеза Халкидики је постао саставни део Македоније, а земља је подељена Филиповим присташама.

Атина и Олинтски рат[]

Када је Филип 349. пре Христа напао Олинћани су молили Атињане да им помогну. Демостен је тада одржао серију говора, познатих као filipike, са циљем да потакне Атињане да се супроставе Филипу. Период од 351. до 346. пре Христа представља период Демостеновог успона у атинској политици. Демостен је постао вођа атинског отпора Филипу. Атињани су послали 38 бродова и 2.000 лаконаоружаних плаћеника ( у изворима се помињу као пелтасти, иако то у ствари нису били). Тридесет трирема налазило се под заповедништвом Хареса и дејствовале су можда у северном Егеју, а преосталих осам имало је атинске посаде. Није јасно да ли је атинска флота учинила ишта вредно спомена.

Касније, почетком 348. пре Христа Олинћани су поново тражили помоћ. Атињани су послали Харидема, бившег Керсоблептовог генерала. Харидем је постао атински грађанин и заповедао је са 4.000 пелтаста, 150 коњаника и 18 трирема. Од тих 18 десет је већ изгледа било у функцији, а преосталих осам је послано Харесу током 349. пре Христа. Харидем се придружио Олинћанима. Пре коначне опсаде Олинта поново су Олинћани тражили помоћ од Атине. Атињани су намеравали да пошаљу нешто хоплита, али лоше време одгодило је њихов полазак, тако да су прекасно стигли.

600px-Philip II of Macedon's 339 BC Campaign

Покрети македонске, тебанске и атинске војске пред битку код Херонеје

Еубеја[]

Атина није могла много више да помогне Олинту због догађаја на Еубеји током 348. пре Христа. Истакнути еубејски политичар Калија настојао је да уједини градове Еубеје у конфедерацију. Таква политика значила би окончање атинског војног присуства на Еубеји. Било је то стратешки неприхватљиво за Атињане. Током 410. пре Христа сужен је мореуз између Еубеје и копна, а онда је и премоштен код Халкиде. Ако Атињани више не би контролисали Еубеју, а посебно Халкиду онда би Филип II Македонски могао да пређе на Еубеју из Тесалије, па би онда могао да пређе у Беотију преко моста у Халкиди. На тај начин Филип би заобишао Термопилски кланац. Цела атинска стратегија у годинама након 352. пре Христа имала је за циљ очување Еубеје под атинском контролом.

Крај Трећег светог рата 346. пре Христа[]

Теба је поново молила Филипа да им помогне у рату са Фокидом. Филип II Македонски је током 346. пре Христа напредовао готово без битног отпора. Атињани су са Филипом склопили Филократов мир, па по том споразуму нису смели да спречавају пролаз Македонаца кроз Термопиле као што су учинили 352. пре Хр. Кренуо је са великом војском и ушао је у Локриду.[92] Након што је победио Фалека одлучио да заврши рат одлучном битком. Фалек је тражио примирје, јер је видео да је његова војска слабија.[93] Склопљен је споразум да Фалек може да оде где хоће, па је он са 8.000 најамника отишао на Пелопонез.[94] Фокида се онда предала. Филип II Македонски је окончао свети рат 346. пре Христа. При томе је уништио готово све градове у Фокиди. Македонија је тада постала доминантна сила у Грчкој.

Chaeronea map

Завршни поход у Тракији (342 -339. пре Христа)[]

Филип је 342. пре Христа предводио велики поход против Скита и тада је освојио трачко утврђење Еумолпију. Дао јој је име Филипополис (данашњи Пловдив). Током 340. пре Христа опседао је Перинт. Током 339. пре Христа започео је опсаду Бизантија. Међутим неуспешна опсада два града умањила је Филипов утицај ширем Грчке. За време другога похода против Перинта Александар Македонски спасио је живот свом оцу Филипу.

Коначно решење у Грчкој и Коринтски савез (338 -336. пре Христа)[]

Град Амфиса почео је да обрађује свете земље Делфског пророчишта. То светогрђе је омогућило Филипу да опет интервенише у Грчкој. Филип је тада још увек био заузет у Тракији, па је наредио Александру Македонском да припреми војску за поход у Грчку. Александар је био забринут због могућности интервенције грчких држава, па је због тога припремао војску правећи се да иде да нападне Илирију. За време тога метежа Илири су искористили ситуацију и напали су Македонију, али Александар их је одбио.

Battle of Chaeronea, 338 BC

Битка код Херонеје 338. пре Христа[]

Филип II Македонски се придружио Александру Македонском и они су кренули са војском јужно до Термопила. Термопиле су заузели након упорне обране тебанског гарнизона. Након тога кренули су да заузму Елатеју, која се налазила неколико дана хода и од Атине и од Тебе. Атињани су предвођени од стране Демостена гласали да тражи савез са Тебом у рату против Македоније. И Атињани и Македонци послали су изасланике у Тебу. Атина је придобила Тебу. Након тога Филип је кренуо на Амфису. Заробио је плаћенике, које је ту послао Демостен. Након предаје Амфисе Филип се вратио код Елатеје и обратио се Атини и Теби са коначном мировном понудом, али Атина и Теба су то одбиле. Након победе у бици код Херонеје 338. пре Христа Филип је тебанске војнике продао у робље. Успоставио је гарнизон у Теби и дао је да се побију или протерају антимакедонске вође у Теби. Након тога Филип је отишао до Атине и предао им је заробљене Атињане не тражећи откуп. Филип II Македонски и Александар Македонски ушли су без отпора на Пелопонез. Филип је 337. пре Христа основаоКоринтски савез. Коринтски савез именовао је Филипа врховним заповедником грчких снага у планираном рату против Персије.

Литература[]

Референце[]

  1. ↑ Диодор, 16.2
  2. ↑ Диодор, 16.2
  3. ↑ Диодор, 16.2
  4. ↑ Диодор, 16.2
  5. ↑ Диодор, 16.3
  6. ↑ Диодор, 16.3
  7. ↑ Диодор, 16.3
  8. ↑ Диодор, 16.3
  9. ↑ Диодор, 16.3
  10. ↑ Диодор, 16.3
  11. ↑ Диодор, 16.3
  12. ↑ Диодор, 16.3
  13. ↑ Диодор, 16.3
  14. ↑ Диодор, 16.3
  15. ↑ Диодор, 16.4
  16. ↑ Диодор, 16.4
  17. ↑ Диодор, 16.4
  18. ↑ Диодор, 16.4
  19. ↑ Диодор, 16.4
  20. ↑ Диодор, 16.4
  21. ↑ Диодор, 16.4
  22. ↑ Диодор, 16.8
  23. ↑ Баклер стр.62
  24. ↑ Баклер стр.62
  25. ↑ Баклер стр.62
  26. ↑ Баклер стр.62
  27. ↑ Коквел стр 72.
  28. ↑ Коквел стр 72.
  29. ↑ Коквел стр 74.
  30. ↑ Коквел стр 74.
  31. ↑ Коквел стр 74.
  32. ↑ Коквел стр 74.
  33. ↑ Бакли стр 470-472
  34. ↑ Коквел стр 75.
  35. ↑ Коквел стр 75.
  36. ↑ Диодор 16.8.
  37. ↑ Диодор 16.8.
  38. ↑ Бакли стр 470-472
  39. ↑ Коквел стр 84.
  40. ↑ Бакли стр 470-472
  41. ↑ Бакли стр 470-472
  42. ↑ Бакли стр 470-472
  43. ↑ Коквел стр 75.
  44. ↑ Коквел стр 75.
  45. ↑ Бакли стр 470-472
  46. ↑ Диодор 16.8.
  47. ↑ Диодор 16.8.
  48. ↑ Бакли стр 470-472
  49. ↑ Бакли стр 470-472
  50. ↑ Коквел стр 44.
  51. ↑ Диодор 16.22
  52. ↑ Диодор 16.22
  53. ↑ Плутарх Александар 3
  54. ↑ Коквел стр 44.
  55. ↑ Бакли стр 470-472
  56. ↑ Диодор 16.8
  57. ↑ Диодор 16.8
  58. ↑ Диодор 16.8
  59. ↑ Диодор 16.8
  60. ↑ Баклер 176-181
  61. ↑ Баклер 176-181
  62. ↑ Баклер 176-181
  63. ↑ Баклер 176-181
  64. ↑ Коквел стр 185-187
  65. ↑ Баклер 176-181
  66. ↑ Баклер 176-181
  67. ↑ Диодор 16.34
  68. ↑ Баклер 63
  69. ↑ Баклер 63
  70. ↑ Баклер 20-22
  71. ↑ Коквел стр 63
  72. ↑ Диодор, 16.23
  73. ↑ Диодор, 16.23
  74. ↑ Диодор, 16.24
  75. ↑ Диодор, 16.24
  76. ↑ Диодор, 16.24
  77. ↑ Диодор, 16.24
  78. ↑ Диодор, 16.27
  79. ↑ Диодор, 16.32
  80. ↑ Диодор, 16.33
  81. ↑ Диодор, 16.35
  82. ↑ Диодор, 16.35
  83. ↑ Диодор, 16.35
  84. ↑ Диодор, 16.35
  85. ↑ Диодор, 16.35
  86. ↑ Диодор, 16.35
  87. ↑ Диодор, 16.35
  88. ↑ Диодор, 16.35
  89. ↑ Диодор, 16.35
  90. ↑ Паусанија, 10.2.5
  91. ↑ Диодор, 16.38
  92. ↑ Диодор, 16.59
  93. ↑ Диодор, 16.59
  94. ↑ Диодор, 16.59
Русский
Community content is available under CC-BY-SA unless otherwise noted.
Advertisement

Fan Feed

More Историјска енциклопедија