Историјска енциклопедија
Register
Advertisement

Трећи пунски рат (149. пре Христа—146. пре Христа) представља последњи рат између Картагине и Римске републике. Картагина је поразом у Другом пунском рату изгубила прекоморске поседе, тако да је њена територија обухватала само делове Северне Африке. Ипак и након плаћања велике ратне одштете Картагина се брзо опоравила захваљујући јакој прекоморској трговини и поново је постала изузетно богата. Картагина је након окончања Другога пунскога рата имала сталне спорове са Масинисом, краљем Нумидије, који је отимао територије Картагине уз подршку Римљана, који су се увек појављивали као посредници и увек би пресуђивали у корист Масинисе. Римски Сенат је само чекао прилику и повод па да започне нови рат са Картагином, са циљем да Картагину сравни са земљом и ослободи се потенцијално јакога супарника. Повод за рат против Картагине нашли су у започињању рата са Масинисом без одобрења римскога Сената. На захтев Римљана Картагина је предала и таоце и сву ратну опрему, али нису могли да испуне захтев да напусте свој град и населе се далеко од мора. Рат је започео 149. пре Христа, а трајао је до 146. пре Христа. Римска војска дуго није успевала да освоји град због лоше дисцилине и команданата. Ситуација се нагло променила 147. пре Христа када је команду преузео Сципион Емилијан, који је успео да заузме Картагину и да је по налогу Сената сруши до темеља.

Ruines de Carthage

Рушевине Картагине

Након Другога пунскога рата[]

Други пунски рат окончао се битком код Заме 202. пре Христа, а Картагини су наметнути веома тешки мировни услови. Картагина је изгубила све територије ван Африке. Од ратне флоте могли су да задрже само десет бродова. Нису смели да имају ратних слонова. Ратовати су смели само по одобрењу римскога Сената. Поред тога морали су да плате ратну штету од 10.000 таланата у року од 50 година. Након Другога пунскога рата римски изасланици су често долазили да би верификовали да ли се Картагина придржава мировнога споразума. Краљ Нумидије Масиниса је користио свој положај вернога римскога савезника, па је често преотимао картагињанске територије.[1] Картагињани нису имали право по мировном споразуму да зарате против њега без одобрења Рима. Они су се због тога често жалили Риму, а римске делегације би онда долазиле тобоже да их мире, а заправо са упутствима да подрже Масинису у споровима.[2] Највећи предмет спора била је плодна област Емпорије, коју је Масиниса великим делом окупирао, чак и ван граница, докле су му Римљани могли да дозволе да оштећује Картагињане.

Катон Старији тражи разарање Картагине[]

Римљани су око 153. пре Христа послали изасланство, на чијем челу је био Марко Порције Катон Старији.[3] Требали су да посредују између две стране. Масиниса је пристао на посредовање, јер је знао да Римљани увек иду њему у прилог, а Картагињани су оклевали због искуства да од Римљана неће добити правду. Том приликом Катон Старији и други римски изасланици приметили су да је картагињанска земља одлично обрађена, да имају веома велика имања. У самој Картагини уочили су да је град изузетно напредовао од краја Другога пунскога рата, да је много богатији и да има много више становништва.[4] По повратку у Рим изјавили су да су изненађени опоравком и наглим поновним успоном Картагине. Катон је рекао да Рим неће бити сигуран све док не уништи Картагину.[5] У Сенату је отада почео да своје говоре завршава реченицом “Уосталом сматрам да Картагину треба уништити!” [6] Публије Корнелије Сципион Насика Коркул као Катонов најљући противник тражио је да Рим поштеди Картагину, па би свој говор завршавао контрареченицом: “А ја мислим да Картагина треба да постоји.”[7] Катон је сматрао да је опасно да постоји моћна и ојачала Картагину у условима када се римски народ толико разуздао.

Карт150а

Картагина 150. пре Христа означена је љубичастом бојом

Сенат је само тражио погодан изговор за рат[]

Римски Сенат је према Полибију донио одлуку о Трећем пунском рату много пре почетка рата 149. пре Христа.[8] Тражили су само прикладан изговор. Полибијева историја пре почетка рата је изгубљена, а Апијан и Ливијеве Периохе контаминиране су фалсификатима, којима су каснији римски историчари настојали да оправдају Римску републику и рат против Картагине.[9] Пет римских изасланстава посетило је током 7 година Картагину 157, 153, 153/152, 151 и 150 пре Христа.[10] Нпр. у Ливијевим Периохама помиње се да је римско изасланство са Катоном Старијим на челу 153. пре Христа нашло у Картагини много материјала за градњу бродова.[11] Међутим пошто Картагина касније није уопште изградила нове бродове очито је да се ради о римској пропаганди, која се нашла код Ливија. Најпроблематичније изасланство било је 153/152 , које је послано са циљем да шпијунира. Полибије је са друге стране био пристрасан пренаглашавајући значај свога патрона и пријатеља Сципиона Емилијана.

Тежак пораз Картагињана у рату са Масинисом[]

Масиниса је и унутар Картагине подржавао једну од фракција. Међутим 152/151. пре Христа протерани су главни чланови фракције, коју је он подржавао.[12] Масиниса се онда припремио за рат, а у Картагину је послао делегацију, која је тражила да се прогнани врате у град.[13] Хасдрубал је одбио да прими делегацију, а при повратку делегацију је напао Хамилкар Самнит.[14] Масиниса је то искористио као изговор за инвазију Картагине и опсео је град Ороскап.[15] Хасдрубал је са великом војском кренуо у рат са Масинисом и био је поражен и опкољен. Предао је дезертере, пристао да плати 5.000 таланата за 50 година и био је присиљен и да прими натраг протеране.[16] Масинисин син Галуса је бесрамно прекршио споразум и након предаје побио је много Картагињана, тако да се од војске од 58.000 војника веома мало вратило у Картагину.

Почетак рата[]

Оружани отпор велике картагињанске војске био је за Римљане довољан изговор за почетак рата са Картагином. Римљани су у Италији одмах након тога почели да спремају војску не објављујући јавно да су заратили са Картагином. Картагињани су Хасдрубала и Картала осудили на смрт сматрјући их кривим за рат.[17] Хасдрубал је са 20.000 војника остао да командује ван Картагине. Послали су изасланике 150. пре Христа у Рим да би спречили рат са Римом, али добили су неодређен одговор да треба да удовоље римском народу.[18] Другој делегацији Римљани су поново неодређено одговорили да Картагињани морају да знају шта је нужно.[19] Утика је са друге стране позвала Римљане и понудила им помоћ, а најважније је било да је римска војска отада имала Утику као веома важну базу за рат са Картагином. Сенат је тек тада 149. пре Христа прогласио рат Картагини.[20] На челу војске послали су два конзула: Манија Манилија и Луција Марција Цензорина.[21] Дали су им тајно наређење да не одустају од рата док год Картагину не сравне са темељима.[22] Окупили су 80.000 пешака, 4.000 коњаника и превезли су је са 50 квинкерема и 100 хермиола.[23]

Предају таоце и све оружје Римљанима[]

Картагињани су сазнали у исто време за објаву рата и за одлазак римске флоте, а како су били без савезника, са малом флотом и са много страдалих у рату са Масинисом знали су да не могу да добију рат против удружених Римљана и Масинисе.[24] Послали су због тога једну делегацију у Рим да би покушали да окончају рат, а Римљани су тражили да Картагињани предају као таоце 300 деце из најважнијих породица.[25] С друге стране Римљани су конзулима послали тајна упутства. Када су Картагињани предали таоце онда је конзул Луције Марције Цензорин тражио да предају оружје.[26] Картагињани су били присиљени да се повинују и тако тешком захтеву, па су предали опрему за 200.000 војника и 2.000 катапулта.[27] Међутим ван Картагине остало је 20.000 војника под командом Хасдрубала, кога су Картагињани раније осудили на смрт.[28]

Картагињани се одлучују за рат[]

Када су Картагињани предали оружје онда је Луције Марције Цензорин наредио да напусте Картагину и да се населе на властитој територији на удаљености најмање 15 километара од мора, а да ће Римљани онда Картагину да сравне са земљом.[29] Картагињани су тражили да их поштеде и узалуд су се позивали на заклетве, које су Римљани дали пре предаје таоца и оружја. На вест о новој римској наредби у Картагини је уследио народни гнев, па је гомила растргала оне, који су саветовали да се предају таоци и оружје.[30] У Картагини су прогласили рат, ослободили су робове и изабрали су генерале. Хасдрубала, раније осуђеног на смрт, изабрали су за генерала и од њега су тражили опроштај. Хасдрубал је ван бедема сакупио 30.000 војника.[31] Унутар Картагине команду је држао други Хасдрубал.

355px-Carthage

Скица Картагине и њених бедема

Успешан отпор Картагињана[]

Картагињани су све ресурсе усмерили на обрану и почели су великом брзином да праве оружје, а Римљанима се није журило, јер су за град без оружја сматрали да ће се пре или касније предати, а посебно због несташица.[32] Хасдрубал је контролисао велики део Африке, па је са својом војском ометао римску војску у снабдевању.[33] Римска војска под командом конзула Манија Манилија и Луција Марција Цензорина започела је опсаду Картагине. Луције Марције Цензорин је командовао флотом, а Маније Манилије пешадијом. Картагина се налазила на полуострву, а од осталога копна је била одвојена са прелазом ширине 5 километара, а ту се налазиле зидине високе 15 метара, а широке 10 метара. Град је имао две повезане луке, једну трговачку и другу ратну. Картагињани су неочекивано успешно зауставили римски напад и успешно су одолевали опсади. Цензорин је огромним овновима, које је покретало 6.000 људи, успео да сруши део зидина, али нису успели да се пробију у град. Картагињани су успели да целу римску флоту униште за време ветра, када су према римској флоти послали чамце са запаљивим материјама. [34] Луције Марције Цензорин је крајем 149. пре Христа отишао у Рим, да би спровео конзуларне изборе, а Картагињани су тада извршили жешћи притисак против Манија Манилија.[35]

Римски порази током 148. пре Христа[]

Картагињани су тада извршили жешћи притисак против Манија Манилија. Извели су ноћни испад и ноћу су напали римски логор. Фамеја је често изводио успешне герилске операције против римске војске. Маније Манилије се код Нефериса сукобио са Хасдрубалом и био је тешко поражен. Током 148. пре Христа заповедништво у Трећем пунском рату преузео је конзул Луције Калпурније Пизон.[36] Писон није нападао ни Картагину ни Хасдрубала. Неуспешно је покушао да освоје Аспис, али након неуспеха заузео је оближњи град и сравнио га са земљом. Онда је цело лето опседао велики град Хипагрету, која се налазила између Картагине и Утике.[37] Пошто ништа није успео Писон се вратио у Утику. Картагињани су се охрабрили током 148. пре Христа, па су могли да се крећу целом Африком без страха и да граде нова упоришта.[38] Победе Картагињана код Хипаргете и Нефериса навеле су римске савезнике Масинисине синове Миципсу и Мастанабала да оклевају чекајући исход рата.[39] Ипак током 148. пре Христа Маније Манилије је успео да заузме извесне територије и тиме олакша снабдевање римске војске.[40] У самој Картагини герузија је дала да се погуби заповедник, тј. други Хасдрубал, пошто се у њега посумњало да је издајник.[41]

Сципион Емилијан[]

Сципион Емилијан је 147. пре Христа изабран за конзула и добио је заповедништво у Трећем пунском рату.[42] Када је стигао 147. пре Христа у Африку затекао је војску запуштене дисциплине, склоне пљачки и излежавању.[43] Знао је да мора томе да стане на крај, ако жели да добије рат, па је битно побољшао дисциплину. Сципион је након тога одлучио да Картагину одсече од снабдевања, па је наредио да се прекопају вишеструки канали на 4,5 км дугом прелазу, који је раздвајао Картагину од преосталога копна. Након тога изградио је према Картагини за 20 дана зид висок 3 метра и прошаран кулама, па се у Картагини почела осећати глад.[44] Пошто су још увек бродови у условима повољнога ветра успевали да пробију поморску блокаду почео је да преко мора гради насип све до луке.[45] Успели су да дођу до луке, где су направили велику штету картагињанској флоти, али нису потпуно затворили луку. При крају 147. пре Христа Сципион је одлучио да се обрачуна са главним снабдевачима Картагине. Након битке крај Нефериса сам град Неферис је заузет након 22 дана опсаде, а након тога предали су се остали савезници Картагине, па је Картагина потпуно остала без снабдевања.[46]

800px-The Punic Quarter, Carthage

Рушевине Картагине

Заузимање и разарање Картагине[]

У пролеће 146. пре Христа Сципион Емилијан је започео опсаду ратне луке и Бирсе, најутврђенијега дела града. Након доласка Сципиона у Бирсу шест дана је римска војска палила и уништавала све пред собом. Након заузимања Картагине из града је изашло 50.000 становника. Сципион је по налогу Сената Картагину сравнио са земљом.[47] Уништен је град након 700 година постојања. Територија Картагине је сведена на статус римске провинције Африке.

Литература[]

Референце[]

  1. Апијан, Пунски ратови 67
  2. Апијан, Пунски ратови 67
  3. Апијан, Пунски ратови 69
  4. Апијан, Пунски ратови 69
  5. Апијан, Пунски ратови 69
  6. Плутарх, Катон Старији 27
  7. Плутарх Катон Старији 27
  8. Полибије 36.2
  9. Харис стр 149
  10. Харис стр 149
  11. Ливије Периохе 48
  12. Апијан, Пунски ратови 70
  13. Апијан, Пунски ратови 70
  14. Апијан, Пунски ратови 70
  15. Апијан, Пунски ратови 70
  16. Апијан, Пунски ратови 73
  17. Апијан, Пунски ратови 74
  18. Апијан, Пунски ратови 74
  19. Апијан, Пунски ратови 74
  20. Апијан, Пунски ратови 75
  21. Апијан, Пунски ратови 75
  22. Апијан, Пунски ратови 75
  23. Апијан, Пунски ратови 75
  24. Апијан, Пунски ратови 76
  25. Апијан, Пунски ратови 76
  26. Апијан, Пунски ратови 80
  27. Апијан Пунски ратови 80
  28. Апијан, Пунски ратови 80
  29. Апијан, Пунски ратови 81
  30. Апијан, Пунски ратови 92
  31. Апијан, Пунски ратови 93
  32. Апијан, Пунски ратови 94
  33. Апијан, Пунски ратови 94
  34. Апијан, Пунски ратови 99
  35. Апијан, Пунски ратови 99
  36. Апијан, Пунски ратови 109
  37. Апијан, Пунски ратови 110
  38. Апијан, Пунски ратови 111
  39. Апијан, Пунски ратови 111
  40. Ливије Периохе 50
  41. Ливије Периохе 50
  42. Апијан, Пунски ратови 112
  43. Апијан, Пунски ратови 115
  44. Апијан, Пунски ратови 119
  45. Апијан, Пунски ратови 121
  46. Апијан, Пунски ратови 126
  47. Апијан, Пунски ратови 132

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Advertisement