Историјска енциклопедија
Advertisement

Тиберије Корунканије (лат. Tiberius Coruncanius, до 243. пре Христа) је био римски војсковођа, политичар и правник. Познат је по својој улози у рату против краља Пира, када је спречио да Пир заузме Рим. Био је први плебејски понтифекс максимус. Познат је и по томе што је био први, који је давао грађанима јавне правне савете, односно као први учитељ права.

300px-Magna Grecia 280aC.jpg

Скоројевић[]

Тиберије Корунканије је био плебејскога порекла. Тацит помиње да је пореклом из Камерија, а Цицерон да је пореклом из Тускула. Његов отац и деда имали су исто име и нису били на положају римскога магистрата. Иако је био скоројевић провинцијскога порекла ипак је успео да се уздигне и до положаја највишега магистрата, тј до положаја конзула.

Конзул[]

Изабран је за конзула 280. пре Христа заједно са Публијем Валеријем Левином. Публије Валерије Левин је добио задатак да ратује са Пиром, а Корунканије је као провинцију добио Етрурију, у којој је требао да угуши побуну. Корунканије је успешно угушио побуну у Етрурији. Покорио је Волсиније и Вулке у Етрурији. Због победа у Етрурији по окончању мандата конзула заслужио је тријумф. Након победе у Етрурији вратио се у Рим, са циљем да помаже другоме конзулу да зауставе Пиров продор према Риму. Пир је победио римску војску у бици код Хераклеје и након тога на Пирову страну су прешли Лукани, Самнити и Брути и грчки градови Локри и Кротон. Пир се са својом војском кретао кроз Луканију и Кампанију заузимајући многе градове.[1] Конзул Публије Валерије Левин је стигао на време да спречи пад Капуе и Неаполиса, али Пир је након тога кренуо према Риму, пустошио је Лацијем и дошао је на око 60 километара од Рима.[2] Пред њим се испречила римска војска под командом Тиберија Корунканија. Пошто Пир није имао довољно војске, а иза леђа су му биле друге две римске војске морао је да одустане од напада на Рим и да се повуче.

Цензор и понтифекс максимус[]

Током 270. пре Христа изабран је за цензора заједно са Гајем Клаудијем Канином. Сенека помиње да је Катон Старији касније хвалио цензуру Манија Курија Дентата и Тиберија Корунканија, као време када се није смело поседовати много сребренога посуђа. Током 253. пре Христа изабран је за понтифекса максимуса као први плебејац на тако високој дужности. Изабран је 246. пре Христа за диктатора са циљем да се обаве избори, како се не би позивали конзули са Сицилије. Умро је кратко време након тога.

Био је пријатељ са Манијем Куријем Дентатом и другим истакнутим римским државницима свога времена. Цицерон помиње групу од пет пријатеља, која је чинила политички савез, а у саставу групе били су Маније Курије Дентат, Корунканије, Публије Деције Мус, Квинт Емиулије Пап и Гај Фабриције Лускин.[3]

Први јавно даје правне савете[]

Био је према Помпонију први правник, који је јавно давао правне савете грађанима.[4] До тада су правници приватно учили своје наследнике или би приватно консултовали своје клијенте. Настојали су да саветују само оне, који би им се обраћали и нису показивали намеру да уче све оне, који би били жељни правнога знања. До тада понтифици су поседовали правна знања, која су чували, а информације односно одговоре би давали магистратима тек кад би им поставили одређено питање. Одговарали би и и другима особама, али тек акд би им се обратили са одређеним правним питањем. Нису дотада друге јавно учили правним наукама или законима. Корунканијева јавна пракса омогућила је да се памте његови правни савети, али о томе није остало писаних трагова. Корунканије је био дакле први учитељ права. Били су то први почеци система јавних правних излагања и након тога појавила се и прва правна литература. Корунканијев пример су почели да следе други правници. Тако је Секст Елије Пет Кат, конзул 198. пре Христа први правник, који је оставио писане трагове. Пре њега правна знања би обично чували као тајну, а знања би се налазила код понтифика. Поседовао је изузетно знање о грађанском и о понтифичком праву. Према Помпонију иза себе није оставио писаних дела. Цицерон за њега каже да је био способан оратор и да је имао велики утицај у Сенату.[5]

Литература[]

Референце[]

  1. Плутарх Пир 17
  2. Плутарх Пир 17
  3. Cic. Amic. 59
  4. Pompon. Dig. 1.2.2.38
  5. Cic. de Orat. iii. 33
Advertisement