Рат против Венета одиграо се 56. пре Христа у Бретањи између римске војске под командом Цезара и Децима Јунија Брута и келтскога племена Венета. Рат се окончао римском победом у поморској бици око залива Морбијан.
Поморска битка са Венетима
Побуна Венета[]
Током 57. пре Христа Цезар је послао Краса Млађега са једном легијом да покори приморска племена: Венете, Венеле, Осисме, Кориосолите, Есувије, Аулерке и Редоне.[1] Радило се о племенима, која су се налазила уз атлантску обалу у подручју између реке Сене и Лоаре. До краја године сва племена су се потчинила римској власти и предала су таоце.[2] Крас Млађи је са 7. легијом зимовао крај мора у земљи Анда и због оскудице у житу тражио је храну од околних племена.[3] Венети су били највеће од племена на Атлантској обали Галије (данашња Бретања) и са великим поморским знањима и вештинама захваљујући којима су одржавали трговину са Британијом.[4] У поморској трговини су били способнији од других племена, па су готово једини узимали царине. [5] Венети су први задржали Красове представнике настојећи на тај начин да врате таоце, које су раније предали Красу.[6] Пример Венета следила су и друга племена, па су и они задржали Красове изасланике, а са Венетима су склопили савез о заједничкој обрани од римске војске.
Положај Венета
Цезар креће у поход на Венете[]
Цезар је био обавештен о новонасталој ситуацији, па је наредио да се на реци Лигеру (Лоари) изграде лађе и да се припреме морнари.[7] Венети су се поуздавали у неприступачност својих места и своју надмоћ у пловидби тим подручјима. Добили су и нове савезнике Лексовије, Намнете, Амбилиате, Морине, Диаблинте, Осисме и Менапије, а добили су и војску из Британије.[8] Цезар се бојао да би се побуна могла раширити међу Галима, па је прерасподелио војску. Тита Лабијена је послао Треверима крај Рајне и дао му задатак да држи на оку Белге и сузбија Германе да не прелазе Рајну.[9] Краса Млађега је са 12 кохорти и са коњицом послао у Аквитанију. Квинта Титурија Сабина је са 3 легије послао у Нормандију међу Унеле, Кориосолинте и Лексовије. Децима Јунија Брута Албина је ставио на чело флоте и сакупљених галских лађа, а требали су да крену у правцу Венета.[10] Цезар је кренуо према Венетима на челу пешадије.
Надмоћнија венетска флота[]
Венетски градови су се налазили на полуострвима на обронцима близу обале, на којој је била јака плима и осека.[11] Због јаке плиме пешадија је била немоћна, а осека би угрожавала морнарицу. Цезар јер на брзину заузео неколико градова у Арморици, али непријатељ би пре тога побегао уз помоћ бродова поневши са собом све ствари. Цезар је због тога морао да сачека да му стигне флота под командом Децима Јунија Брута. Венети су са 220 бродова изашли пред римску флоту.[12] Венетски бродови су због океанске пловидбе били јачи и већи од римских бродова и због тога римска флота није могла против њих да примени стандардне технике попут удара кљуном или пребацивања на противнички брод. Били су без весала и ослањали су се на једра.
Цезар долази у земљу Венета
Помоћу нових справа римска флота побеђује венетску[]
Венетски бродови су били надмоћнији у случају судара, па је римска војска припремила мотке, на које је насадила српове намењене кидању конопаца, који су везали мотке уз јарболе.[13] Децим Јуније Брут се ипак није усуђивао да започне битку против венетске флоте за време јакога ветра. [14] Сачекао је да престане ветар и тада је кренуо у напад на венетску флоту.[15] Новим справама онеспособљавали су једра, па су венетски бродови губили способност маневрирања. У условима мирнога времена римски бродови су могли лакше да маневришу и да неколико њих напада један венетски брод и након потапања се усмере на други.[16] Венетски бродови без весала нису могли лако да једни другима прискачу у помоћ. Све то је омогућило риској војсци да се боре и да заузимају венетске лађе. Веома мален број венетских лађа је успео да умакне.[17]
Венети се предају[]
Пошто су изгубили готово целу флоту Венети више нису могли нигде да се повуку након губитака појединих градова.[18] Том битком окончао се рат против Венета и племена на целој обали. Сви су се предали Цезару. Цезар их је веома оштро казнио, јер су прекршили права изасланика. Побио је цели венетски сенат, а остале је продао у робље.[19]
Литература[]
- Гај Јулије Цезар, Галски рат, Грађански рат, превод др. Ахмед Тузлић, Матица српска
- Касије Дион
- Goldsworthy, Adrian Caesar: Life of a Colossus, Yale University Press (2006), ISBN 0-300-12048-6
Референце[]
- ↑ Цезар Галски рат 2.34
- ↑ Цезар Галски рат 2.34
- ↑ Цезар Галски рат 3.7
- ↑ Цезар Галски рат 3.8
- ↑ Цезар Галски рат 3.8
- ↑ Цезар Галски рат 3.8
- ↑ Цезар Галски рат 3.9
- ↑ Цезар Галски рат 3.9
- ↑ Цезар Галски рат 3.11
- ↑ Цезар Галски рат 3.11
- ↑ Цезар Галски рат 3.12
- ↑ Цезар Галски рат 3.14
- ↑ Цезар Галски рат 3.14
- ↑ Касије Дион 39.42
- ↑ Касије Дион 39.42
- ↑ Касије Дион 39.42
- ↑ Цезар Галски рат 3.15
- ↑ Цезар Галски рат 3.16
- ↑ Цезар Галски рат 3.16