Publikani (lat. publicani) su bili privatnici, koji bi na tenderu dobijali ugovor da obave određenu vrstu aktivnosti za Rimsku republiku. Najpoznatiji su bili oni publikani, koji bi sklopili ugovor da naplaćuju porez. Pravo naplate poreza dobijali bi oni koji bi na aukciji ponudili najpovoljniju cenu. Na aukciji su se dobijali i ostali ugovori za naplatu različitih vrsta taksi, carina, poreza. Ostale delatnosti za koje se sklapao ugovor bile su snabdevanje vojske, nadgledanje građevinskih projekata, naplata lučkih taksi.
Cenzori iznajmljuju na aukciji publikanima prihode za ubiranje[]
Na osvojenim teritorijama Rim je dobijao različite vrste prihoda, koje je trebao da naplati, a radilo se o taksama, carinama, različitim porezima i dadžbinama, poput naknade za korištenje javnih pašnjaka ili dadžbina na rudnike i solane. Sakupljanje takvih poreza i dadžbina cenzori su davali u najam najpovoljnijem ponuđaču na javnoj aukciji. Cenzori bi određivali uslove, pod kojima se publikanima davala naplata u najam. Ponekad bi se Senat mešao i menjao bi uslove ugovora sa ciljem da na taj način dobije kredit od publikana. U nekim slučajevima mešali su se i narodni tribuni. Publikani bi obično pripadali bogatijem sloju rimskoga stanovništva. Kada je nakon bitke kod Kane rimski trezor ostao prazan tada su publikani dali unapred veliku količinu novca Rimskoj republici, s time da se novac vrati tek po okončanju Drugoga punskoga rata.[1] Publikani su uglavnom pripadali klasi vitezova,[2] tako da su se reči publikani i vitezovi ponekad koristile kao sinonimi.[3]
Publikanska društva[]
Publikani bi morali da daju različite vrste garancija da će isplatiti sumu, za koju su sklopili ugovor da će je prikupiti. Međutim imovina jednoga pojedinca često nije bila dovoljna za takvu vrstu garancije, pa su se publikani udruživali u različite oblike društava, priznatih od strane države. Takva društva omogućavala su im da se prihvate velikih poslova. Takve kompanije pojavljuju se već tokom Drugoga punskoga rata.[4] Svaki partner u takvoj kompaniji imao je svoj udeo. Međutim takvo društvo ili kompanija imalo bi odgovornu osobu mancepsa, koja bi u ime društva sklapala ugovor sa državom. Postojala bi unutar kompanije i osoba magister, koja bi iz Rima vodila poslove društva i komunicirala bi sa agentima u provincijama. Čuvala bi sve račune, koje bi slali agenti iz provincija i vodila bi knjigovodstvo. Dobro finansijsko stanje publikanskih društava bilo je od velikoga značaja za državu, jer bi u slučaju potrebe država mogla da se kod njih zaduži, odnosno oni bi državi mogli da unapred daju novac, koji će oni moći da prikupe tek nakon više godina. Publikanska društva su zbog toga uživala specijalnu zaštitu države. Međutim, oni su često zloupotrebljavali svoju moć, a posebno u provincijama u ranom periodu. Različite grane javnih prihoda po provincijama izdavale bi se u najam različitim publikanskim društvima. Ponekad bi se dešavalo da bi se istom društvu dodelilo i sakupljanje više različitih prihoda u isto vreme.
Magistrati nisu smeli da imaju udeo[]
Samo je rimski građanin mogao da bude publikan. Oslobođenici i robovi nisu mogli da budu publikani. Rimski magistrat u provinciji nije smeo da ima udela u publikanskom društvu, a cilj te mere bio je da se spreči zloupotreba vlasti u provinciji. U periodu poznoga carstva došlo je do izmena propisa o publikanima.
Službenici publikana[]
Stvarno ubiranje poreza na terenu nisu obavljali sami publikani, nego osobe niže klase, koju bi publikani zaposlili da sakupljaju porez, a uglavnom se radilo o oslobođenicima i robovima.[5] Oni su bili službenici publikana, koji su različitim zakonima bili zaštićeni dok su obavljali službenu dužnost. Postojali su i propisi, kojima se nastojalo sprečiti da službenici publikana ne prekorače svoja ovlaštenja prilikom naplate poreza.
Literatura[]
- Tit Livije
- Vilijam Smitov rečnik
- Lintott, Andrew (1999). The Constitution of the Roman Republic. Oxford University Press (ISBN 0-19-926108-3)