Историјска енциклопедија
Register
Advertisement

Марко Тулије Цицерон (лат. Marcus Tullius Cicero, 3. јануар 106. пре Христа—18. децембар 43. пре Христа) је био римски државник, оратор, правник, политички теоретичар и уставобранитељ. Цели живот био је убеђени републиканац. Један је од најпознатијих рисмких говорника са огромним интелектуалним и политичким утицајем у завршним годинама Републике. Као конзул 63. пре Христа заслужан је за откривање Катилинине завере. Наредио је да се завереници поогубе без суђења, па је због тога касније био оптуживан, а током 58. пре Христа на захтев Публија Клодија био је протеран из Рима. Инзистирањем Помпеја Цицерон се 57. пре Христа вратио у Рим. Покушао је да разумним предлозима спречи избијање грађанскога рата између Цезара и Помпеја. Једно време био је неутралан, да би се касније прикључио Помпеју. Цезар му је опростио након Помпејева пораза. Након Цезарова убојства стао је на страну Сената. Веома оштрим политичким говорима обрушио се на Марка Антонија. С друге стране зближио се са Октавијаном и наговорио је Сенат да му пруже подршку. Након успостављања Другога тријумвирата био је једна од првих жртава проскрипција.

M-T-Cicero

Цицерон

Дечаштво[]

Рођен је 106. пре Христа у Арпинуму, планинском граду на око 100 километара југоисточно од Рима. Његов отац био је добростојећи витез са добрим везама у Риму, али као полуинвалид није могао да се посвети политичком животу, па је то компензовао изучавањима. Цицеронов брат Квинт Тулије Цицерон писао је у писмима да им је мајка Хелвија била штедљива. Цицеронов надимак потиче од латинскога израза за леблебију.[1] Цицеронов предак имао је на носу брадавицу попут грашка. Плутарх је сакупио неколико мало вероватних прича о Цицероновом детињству.[2] Толико се наводно истицао у школи да су одрасли долазили у школу да својим очима виде толико надарено дете.[3]

Широко образовање[]

Ипак Цицерон је био довољно надарен да му се отац преселио у Рим да би својој деци обезбедио добро образовање. Његови учитељи били су углавном Грци, а међу њима је био чувени Архија из Антиохије, који је од 102. пре Христа живио у Риму под Лукуловим патронатом. У шеснаестој години Цицерон је је на форуму слушао чувене римске говорнике, а велики део свога времена посвећивао је говорничким вештинама и писању. Цицерон је превео многе теоретске концепте грчке филозофије на латински језик. У то време отац га је дао на бригу аугуру Квинту Муцију Сцеволи, од кога је много научио о римском уставу и законима и о правним принципима. Заједно са њим право су код Сцеволе слушали Гај Марије Млађи, Сервије Сулпиције Руф и Тит Помпоније Атик. Сулпиције Руф и Тит Помпоније постали су Цицеронови доживотни пријатељи. Током 89. пре Христа по први и једини пут учествовао је у рат. Било је то током Савезничкога рата, када је служио под заповедништвем Помпеја Страбона и Луција Корнелија Суле. За време Сулинога грађанскога рата повукао се и углавном се бавио науком.[4] У почетку је Цицерон био под утицајем епикурејца Федра, да би касније слушао предавања Филона, главнога академика Нове академије, који је заједно са неколико учених људи напустио Атину пред понтском војском. Од стоика Диодота Цицерон је добио увид у логику и научне спознаје. Принципе реторике преносио му је Аполоније Молон са Родоса. Цицерон је поред осталога писао и поему, а преводио је Арата и Ксенофонтову Економију.

Прва велика адвокатска беседа[]

Своју каријеру адвоката започео је око 82. пре Христа. Његов први случај била је обрана Секста Росција, кога су оптужили да је убио оца.[5] Нико се није усуђивао да се прихвати тога случаја страхујући од свемоћнога Суле, који је био директно заинтересован да се Росције осуди. За убиство Росцијевога оца Цицерон је оптужио Сулина роба, па је на тај начин и себе изложио опасности.[6] Цицеронова обрана представљала је храбар изазов диктаторском Сулином режиму, а захваљујући Цицероновом умећу Росције је ослобођен оптужбе. Страхујући од Суле Цицерон је након суђења напустио Италију 79. пре Христа и отишао у Грчку под изговором да је нарушенога здравља.[7] Цицерон је боравио пола године у Атини, где је слушао филозофска предавања чувенога Антиоха из Аскалона.[8] Антиох га је наговарао да се посвети политици. Након Атине отпловио је у Азију и на Родос. Слушао је азијске говорнике. По повратку у 77. пре Христа Рим називали су га грчићем и дангубом.[9]

Квестор[]

Изабран је за квестора за 75. пре Христа.[10] Служио је на Сицилији, где је у почетку приморавао становништво да шаље много жита Риму, у коме је владала оскудица.[11] Међутим већ мало касније стекао је због поштења и праведности поштовање домаћега становништва. Захвални Сицилијанци наговорили су 70. пре Христа Цицерона да их заступа у спору против корумпиранога Гаја Вера, који је као намесник Сицилије пљачкао становништво.[12] Успешна тужба против Гаја Вера представљала је за Цицерона велики успех. Гај Вер је био унајмио чувенога адвоката Квинта Хортензија Хортала, али ипак је Вер био осуђен, јер је Цицерон припремио довољно сведока против Вера.[13] Цицерон је у том спору победио захваљујући не само одличној говорничкој вештини, него и због темељите припреме доказа и свих детаља.

450px-Cicero - Musei Capitolini

Цицерон

Претор[]

Изабран је за едила за 68. пре Христа. Едили би обично трошили много властитога новца на представе за народ надајући се да ће тако да добију народну подршку потребну за изборе у више магистратуре, попут претора или конзула. Међутим Цицерон је био скромнога иметка и знао је да кад би сав иметак потрошио да то не би било довољно да се такмичи са богатијима од себе. Кандидовао се за претора за 66. пре Христа и био је први изабран.[14] Као претор председавао је највишим грађанским судом. За време свога мандата одржао је и говор, којим је подржао народнога трибуна Манилија. Манилијевим законом Гнеју Помпеју су дана велика ванредна овлаштења и поверен му је задатак да оконча Трећи митридатов рат. Дуго времена Цицерон је био у јако добрим односима са Помпејем.

Конзул[]

Луције Сергије Катилина се кандидовао за конзула за 63. пре Христа заједно са Гајем Антонијем, па су онда многи угледни људи подржали Цицерона као кандидата за конзула и на тај начин осујетили избор Катилине.[15] Цицерон је изабран је за конзула 63. пре Христа заједно са Гајем Антонијем Хибридом. Катилина је спремао заверу против републике, а многи су били спремни да му се придруже. Цицерон је придобио Гаја Антонија препустивши му своју провинцију Македонију,[16] па је отада Гај Антоније био везан за Цицерона. Чим је Цицерон преузео функцију Публије Сервилије Рул је предложио радикални аграрни закон по коме је сиромашнима требало да се подели много обрадиве земље. Пошто за тај закон није била довољна ни државна земља у Кампанији морала би се куповати додатна земља. Многи истакнути сенатори исто тако су се противили Руловом закону. Цицерон је изгледа настојао да се додвори оптиматима, па је серијом говора у сенату и пред народом оштро нападао Рулов закон. Десеторицу комесара оцрњивао би као краљеве због тога што су имали ванредна и доста велика овлаштења. Оцрњивао би и људе из сенке који су по њему стајали иза тога закона. Није помињао о коме се ради, али подразумевало се да се ради о Марку Лицинију Красу и вероватно Цезару.

Катилинина завера[]

Катилина се крајем 63. пре Христа поново кандидовао за конзула за 62. пре Христа. Пошто му је била потребна народна подршка изашао је са предлогом поништавања свих дугова тражећи нове таблице дугова. Цицерон је чуо да Катилина спрема преврат, па је одложио конзулске изборе и звао Катилину да се изјасни у Сенату.[17] Након Катилинина дрскога одговора Цицерон је почео да свуда носи оклоп настојећи на тај начин да укаже да му је угрожен живот. Катилина није био изабран, него су за конзуле за 62. пре Христа били изабрани Децим Јуније Силан и Луције Лициније Мурена.[18] После тога Катилина је заједно са својим присташама почео да планира побуну у Риму 28. октобра. Планирао је мале устанке у разним деловима Италије и велики устанак у Етрурији, где је припремао војску.[19] Цицерона је на време неколико истакнутих сенатора укључујући Краса упознало са писмима, које су им завереници упутили.[20] Цицерон је сазвао заседање Сената и упознао сенаторе са писмима, па је након тога изгласана специјална сенатска одлука, којом су се конзулима давала ванредна овлаштења да се побрину за спас Републике.[21] Цицерон је био упознат са планом Катилининих завереника, по коме су њега требали да убију и да онда потпале град. Избегавши убојство Цицерон је одмах након тога 8. новембра 63. пре Христа сазвао Сенат у храму Јупитера Статора да би оптужио Катилину.[22] На том заседању појавио се и Катилина са својим пријатељима, па су галамом ометали Цицерона, који је онда наредио Катилини да напушти Рим.[23] Катилина се придружио својим присташама, који су окупили војску у Етрурији.

800px-Maccari-Cicero

Цицерон говори Сенату и оптужује Катилину

Погубљење завереника[]

Цицерон је одлучио да се обрачуна са унутрашњим непријатељима, које је унутар Рима предводио Корнелије Лентул Сура. Сура је једно време одгодио акцију, а Цицерон је након одређенога времена успео да дође до доказа о њиховој активности и покушају да наведу посланике Алоброжана да Катилини пошаљу помоћ.[24] Цицерон је након хватања коловођа Катилинине завере унутар Рима сазвао Сенат и упознао га са доказима.[25] Први сенатори, који су изсу износили своје мишљење сматрали су да завереници треба да се погубе, све док се није јавио Цезар тражећи да се само затворе до окончања рата са Катилином.[26] Цицерон се најпре сложио са Цезаровим предлогом, да би касније на подстицај Катула Капитолина и Катона Млађега превагу однео предлог о погубљењу.[27] Цицерон је онда дао да се завереници погубе.[28] У ствари радило се о незаконитом чину, пошто римски грађанин није смео да се погуби без суђења. Недуго након тога Катилинина војска била је поражена, а Катилина погинуо. Цицерон је због тога погубљења на Катонову иницијативу добио почасни назив “отац отаџбине”. Међутим с друге стране Цицерон је морао да страхује да ће му бити суђено, јер је побубио римске грађане без судскога поступка. Нови народни трибуни преузели су дужност 10. децембра, а међу њима су били Метел Непот Млађи и Катон Млађи. Метел Непот Млађи је одмах почео да оптужује Цицерона за незаконито кажњавање оних, који су учествовали у Катилининој завери.[29] Наиме било је незаконито да се римски грађани погубе без судскога поступка.[30] Оптужба против Цицерона фактички је била усмерена против Сената, који је посебном одлуком касније одобрио Цицеронову акцију.[31] Непот је спречио Цицерона да при предаји дужности новом конзулу говори о својим успесима. Цезар и Помпеј покушали су да придобију Цицерона да подржи Први тријумвират, тј да подржи аграрни закон, кога је Цезар припремао за 59. пре Христа. Очекивали су да би Цицерон својом говорничком вештином био изузетно погодан савезник.[32] Цицерон је одбио.

Протеривање Цицерона[]

Публије Клодије је био љут на Цицерона, који му је до 61. пре Христа био пријатељ, а онда не само да га није заштитио, него му је срушио алиби за време Бона Деа скандала. [33][34] Публије Клодије је за време верске прославе боравио у Цезаровој кући настојећи да се види са Цезаровом женом, а тога дана мушкарцима је било забрањено да бораве у кући, која је славила такав празник. Публије Клодије се на суду касније бранио да је није био у Риму, а Цицерон је сведочио да га је видио у Риму. Публије Клодије је због тога одлучио да се освети Цицерону. Прилика му се указала када је 58. пре Христа био изабран за народнога трибуна. Публију Клодију је најпре било важно да се изгласају његови закони, а да их Цицерон и њему склони народни трибуни не ометају.[35] Цицерон је као велики говорник био опасан противник при изгласавању било кога закона, а други народни трибуни су могли да изазивају одгоду у доношењу закона. Склопио је договор са Цицероном да га неће оптуживати, а да Цицерон пусти да се Клодијеви закони изгласају без ометања.[36] Публије Клодије је толико умирио Цицерона да он није отишао у Галију као Цезаров легат када му је Цезар то понудио.[37] Међутим Клодије је преварио Цицерона и није се држао договора.[38] Чим су изгласани његови закони предложио је још један кључни закон и након тога је оптужио Цицерона.[39] Клодије је предложио закон да се протера свако онај ко би без суђења погубио римске грађане. Тај закон је у првом реду био усмерен против Цицерона, који је без суђења погубио неколико завереника, који су учествовали у Каталининој завери.[40] Чим је изгласан тај закон Клодије је по томе закону оптужио Цицерона. Цицерон се бранио тврдећи да је обавезна сенатска одлука њему дала за право да погуби заверенике, па је настојао да добије подршку сената и посебно Цезара и Помпеја.[41] Од Сената је добијао подршку, али пошто није добио подршку од Помпеја од кога је ту подршку највише очекивао Цицерон је морао да оде у егзил. Чим је Цицерон напустио Италију Клодије је предложио други закон , који је Цицерону конфисковао имовину и забрањивао је да се Цицерон приближи Италији ближе од 640 километара.

581px-Pompejus

Помпеј

Помпеј се залаже за Цицеронов повратак[]

Цицерон је стигао у Тесалонику (Солун) 23. маја 58. пре Христа. У прогонству Цицерон је запао у депресију. У међувремену Публије Клодије је након Цицеронова протеривања нарушавао Помпејев поредак на истоку и правио је одређену штету Помпејевим савезницима и интересима. Помпеј је био толико љут да је тражио од једнога народнога трибуна Тита Анија Милона да тражи да се Цицерон врати из прогнанства.[42] Сачекали су да Клодије буде одсутан да би предложили Цицеронов повратак.[43] Међутим Клодије је уз помоћ својих банди спречавао гласања о Цицероновом повратку, а обновио је и претњу атентатом на Помпеја. Помпеј је онда Милону пружио сваку могућу подршку да око себе окупи банду, која је била моћнија од Клодијеве,[44] па Клодијева банда више није могла да некажњено прави неред. То је омогућило да се 57. пре Христа изгласа Цицеронов повратак.[45] Цицерон се 5. августа 57. пре Христа вратио у Италију. Цицерон се по повратку много мање бавио политиком. Током 57-56 неуспешно је покушао да Помпеја наговори да се удаљи од Цезара, али Помпеј га није послушао, него је на конференцији у Луки обновио тријумвират. Посветио се писању и адвокатури. Изабран је био у колегиј аугура 53. пре Христа.

Намесник Киликије[]

Изабран је 51. пре Христа за намесника Киликије.[46] Добио је 12.000 пешака и 2.600 коњаника и наређење да Ариобарзану III од Кападокије осигура контролу над Кападокијом након смрти његова оца Ариобарзана II.[47] У Кападокији је обавио задатак без вођења рата. Цицеронова управа у Киликији била је блага.[48] Парћани су се охрабрили након победе у бици код Каре, па су извршили инвазију Сирије, а претило је да након тога нападну Киликију, али Гај Касије Лонгин је успео да их натера са друге стране Еуфрата. Цицеронова управа је била пример поштене некорумпиране власти.[49] Цицеронов брат Квинт Тулије Цицерон је као искусан војник спроводио успешне операције против разбојника, које је растерао око Аманске горе. По повратку из Киликије краће време се задржао на Родосу и у Атини, где се поздравио са филозофима.[50]

За време грађанскога рата неодлучан, па на Помпејевој страни[]

Једно време Цицерон је био неодлучан на коју би страну стао у предстојећем сукобу између Цезара и Помпеја. Покушао је да посредује између две стране нудећи компромисан предлог, само да не дође до грађанскога рата. Цезар је након почетнога одбијања тражио да док не буде изабран за конзула задржи две легије, Цисалпинску Галију и Илирик.[51] Према Апијану конзули су одбили да то прихвате, а према Плутарху инзистирали су да се Цезар одрекне војске. Цицерон је онда предлагао као компромис провинције и 6.000 војника.[52] Конзули су одбили Цицеронов предлог, па је дошло до Цезаровога грађанскога рата. Помпеј и многи сенатори напустили су Италију, а Цицерон је остао у Риму, па се сматрало да је прешао на страну Цезара.[53] Дуго је био неодлучан, сматрао је да Помпеј има праведнији повод за рат, а да је Цезар бољи државник и војсковођа и да се боље брине за своје пријатеље.[54] Када је Цезар кренуо у поход у Хиспанију против Петреја и Афранија онда је Цицерон отпловио до Помпеја у Грчку.[55] Цицерон није био од неке користи Помпејевим републиканцима и почео је да исмејава Помпејеве припреме и да се каје. Помпеј му није поверавао никакав битан задатак.[56] У бици код Фарсала Цицерон због слаба здравља није ни учествовао. Након Помпејева пораза у бици код Фарсала 48. пре Христа Катон Млађи је Цицерону као бившем конзулу понудио да преузме команду, али Цицерон је одбијао.[57] Помпеј Млађи га је са неколико пријатеља напао вадећи мач и називајући га издајицом, али Катон Млађи га је заштитио.[58]

Повлачи се из политике[]

Цицерон је након тога отишао у Бриндизиј где је провео десет месеци све док му Цезар није опростио.[59] Цезар је после тога био Цицеронов пријатељ и поштовао га је. Ипак Цицерон се за време Цезарове диктатуре повукао из политичкога живота и посветио се филозофији и писању.[60] Живео је на свом имању крај Тускула, а у Рим је ретко долазио. У то време од 47. до 44. пре Христа завршио је већину својих дела из реторике и филозофије. Током 46. пре Христа растао се од Теренције са којом је био 30 година у браку, а оженио се много млађом и богатијом Публилијом.[61] Током 45. пре Христа умрла му је вољена ћерка Тулија, која је била најпре удана за Пизона, а онда за Лентула.[62] Након те несреће још се више повукао предавши се меланхолији.

MarkAntony1

Марко Антоније

Након Цезаровога убојства[]

Иако је био један од најближих Брутових пријатеља Цицерон није учествовао у завери против Цезара.[63] Када је 44. пре Христа убијен Цезар тада су Цезарови пријатељи тражили да се казне убојице постојала је опасност да се обнови грађански рат. На заседању Сената Цицерон је дуго говорио тражећи од Сената да се опрости убицама. На том заседању Сената постигнут је компромис, али нешто касније након читања Цезаровога тестамента Марко Антоније је вешто нахушкао народ против убица, који су онда морали да напусте Рим. Цицерон се исто тако није осећао сигурно, а са друге стране претила је опасност да Марко Антоније приграби сву власт. Цицерон је привремено отпутовао а вратио се у Рим крајем лета када су га обавестили да су односи Марка Антонија и Сената најбољи могући. Међутим по повратку у Рим Цицерон је брзо схватио грешку.

Филипике против Марка Антонија[]

Када се Октавијан Август појавио у Риму тражио је од Марка Антонија да му да Цезарово наслеђе, па је између њих дошло до свађе. Цицерон је стао на страну Октавијана. У својој мржњи према Марку Антонију почео је да се додворава Октавијану. Цицерон је од септембра 44. пре Христа почео са серијом говора против Марка Антонија. Говоре је називао Филипике, по узору на Демостенове говоре. С друге стране хвалио је Октавијана. Марко Антоније је тражио од Сената да му уместо Македоније дају Цисалпинску Галију, а кад му Сенат то није одобрио обратио се народу, од кога је добио Цисалпинску Галију као своју провинцију.[64][65] Децим Јуније Брут Албин му није хтео да преда провинцију, па је због тога започео Мутински рат. Цицерон је током свих тих дешавања жестоким политичким говорима тражио да се Марко Аантоније прогласи државним непријатељем и да се поведе рат против њега. Наговорио је Сенат да се Октавијану даде положај претора и да заједно са два конзула зарати против Марка Антонија.[66]

Формирање Другога тријумвирата[]

Након пораза у Мутинском рату Марко Антоније се повукао у Галију. Од тога тренутка Октавијан више није био потребан сенату, ап су почели да га ограничавају. Пошто су оба конзула погинула у Мутинском рату Октавијан је онда тражио од Цицерона да се њих два заједнички кандидују за конзуле.[67][68] Октавијан се додворавао Цицерону говорећи му да он као срији и искуснији треба да управља, а да је њему Октавијану довољна само титула.[69] Цицерон се обратио Сенату саветујући ад се изабере Октавијан, а да се Октавиајну као саконзул изабере разборит старији човек.[70] Цицерона су исмејали у Сенату, тако да је тај покушај пропао. Убрзо је уследио ненадани развој догађаја, па се Марко Антоније удружио са Марком Емилијем Лепидом керајем маја 43. пре Христа. Онда је и Октавијан подстакао војску против сената и кренуо је са војском на Рим. У Рим је ушао без отпора и присилио је да га изаберу за конзула. Марко Антоније, Марко Емилије Лепид и Октавијан су крајем новембра 43. пре Христа оформили Други тријумвират.

Цицеронова смрт[]

Тријумвири су одмах по преузимању власти започели са проскрипцијама. Марко Антоније је тражио да се погуби Цицерон као његов велики непријатељ. Октавијан је једно време неуспешно покушавао да га одговори. Цицерон је био на првој листи од 16 проскрибовани. Тријумвири су послали убојице да се најпре погубе ти највећи непријатељи. Цицерон и његов брат сазнали су ипак за проскрипције, па су се преселили на Цицероново имање на обали, одакле су намеравали да оду у Грчку.[71] Цицерон је кренуо са бродом, али јако невреме и мучнина од љуљања брода приилили су га да пристане. Слуге су покушале да сакрију Цицерона, али када су га војници нашли одсекли су му главу, али и руку којом је писао Филипике против Антонија.[72] Његову главу и руку однели су Марку Антонију.

Претходи:
Луције Јулије Цезар и
Гај Марције Фигул
Конзул Римске Републике
заједно са Гајем Антонијем
63. пре Христа

Следи:
Децим Јуније Силан и Луције Лициније Мурена


Литература[]

Референце[]

  1. Плутарх Цицерон 1
  2. Плутарх Цицерон 2
  3. Плутарх Цицерон 2
  4. Плутарх Цицерон 3
  5. Плутарх Цицерон 3
  6. Плутарх Цицерон 3
  7. Плутарх Цицерон 3
  8. Плутарх Цицерон 4
  9. Плутарх Цицерон 5
  10. Плутарх Цицерон 6
  11. Плутарх Цицерон 6
  12. Плутарх Цицерон 7
  13. Плутарх Цицерон 7
  14. Плутарх Цицерон 9
  15. Плутарх Цицерон 11
  16. Плутарх Цицерон 12
  17. Плутарх Цицерон 14
  18. Плутарх Цицерон 14
  19. Плутарх Цицерон 15
  20. Плутарх Цицерон 15
  21. Плутарх Цицерон 15
  22. Плутарх Цицерон 16
  23. Плутарх Цицерон 16
  24. Плутарх Цицерон 18
  25. Плутарх Цицерон 19
  26. Плутарх Цицерон 20,21
  27. Плутарх Цицерон 21
  28. Плутарх Цицерон 22
  29. Касије Дион 37.43
  30. Касије Дион 37.42
  31. Касије Дион 37.42
  32. Goldsworthy стр. 164
  33. Плутарх Цицерон 29
  34. Goldsworthy стр. 148
  35. Касије Дион 38.14
  36. Касије Дион 38.14
  37. Плутарх Цицерон 30
  38. Касије Дион 38.14
  39. Касије Дион 38.14
  40. Касије Дион 38.14
  41. Касије Дион 38.14
  42. Касије Дион 38.30
  43. Касије Дион 38.30
  44. Seager стр. 107
  45. Касије Дион 39.8
  46. Плутарх Цицерон 36
  47. Плутарх Цицерон 36
  48. Плутарх Цицерон 36
  49. Плутарх Цицерон 36
  50. Плутарх Цицерон 36
  51. Апијан Грађански ратови 2.32
  52. Плутарх Цезар 31
  53. Плутарх Цицерон 37
  54. Плутарх Цицерон 37
  55. Плутарх Цицерон 38
  56. Плутарх Цицерон 38
  57. Плутарх Цицерон 39
  58. Плутарх Цицерон 39
  59. Плутарх Цицерон 39
  60. Плутарх Цицерон 40
  61. Плутарх Цицерон 41
  62. Плутарх Цицерон 41
  63. Плутарх Цицерон 42
  64. Апијан Грађански рат. 3.27,3.30
  65. Касије Дион 45.9
  66. Плутарх Цицерон 45
  67. Плутарх Цицерон 45
  68. Апијан Грађански рат. 3.82
  69. Апијан Грађански рат. 3.82
  70. Апијан Грађански рат. 3.82
  71. Плутарх Цицерон 47
  72. Плутарх Цицерон 48

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Advertisement