Гај Марције Кориолан (лат. Gnaeus/Gaius Marcius Coriolanus) је полулегендарни римски војсковођа, који је надимак Кориолан добио након освајања волшчанскога града Кориоли 493. пре Христа. У политичким сукобима плебејаца и патриција био је заговорник непопуштања захтевима плебса. Био је то један од главних разлога зашто није изабран за конзула. Бесан због неизбора још јаче се супроставља попуштању захтевима плебса, па је био и против бесплатне расподеле жита народу и за укидање институције народних трибуна. Народни трибуни су га због тога најпре осудили на смрт, али након интервенције патриција осуђен је на прогонство из Рима. Кориолан је нахушкао Волшчане на рат против Рима. Волшчани су раније губили ратове са Римом, али под Кориолановим вођством заузели су многе римске територије и опсели Рим. Римљани су молили Кориолана да прекине рат и врати се у Рим, али он није пристајао. Рат је прекинуо тек када му је у посету дошла мајка са женом и децом и када су клекли и молили га. Након тога волшчански вођа Тул Афид организовао му је суђење за издају, али пошто га Волшчани нису хтели осудити наредио је својим присташама да га убију. Историчари су указали на низ неслагања у причи о Кориолану, која по свој прилици представља легенду насталу у каснијим временима.
Пред Кориоланом клече мајка, жена и деца, Рад Гаспара Ландија
Рани живот[]
Потиче из аристократске породице Марција, из које је био и краљ Анко Марције.[1] Био је сироче и подигла га је једна удовица.[2] Био је храбар ,енергичан, амбициозан. Од детињства је био упознат са наоружањем, а поред тога био је добро увежбан и физички спреман.[3] Исталкао се још док је био веома млад, када је Луције Тарквиније Охоли био истеран из Рима. Била је то битка, која је омогућила да се Луције Тарквиније Охоли врати на власт у Рим.[4] Из свих ратних похода враћао се са похвалама и наградама.
Подржава богате кредиторе[]
У Риму су трајале свађе између патриција и плебејаца по питању кредита. Патрицији су штитили богате кредиторе. Онај ко не би могао да врати дуг кредиторима морао би ићи у затвор. Пре рата са Сабињанима патрицији су обећали да ће након рата бити умеренији поступак према дужницима,[5] али након рата су прекршили обећање. Због тога је дошло до унутрашњег метежа, који су одмах искористили римски непријатељи, па су почели да пустоше римске територије.[6] Када се народ није одазвао на мобилизацију део патриција је тражио да се учине уступци плебејцима. Међутим Кориолан је био међу онима, који су били против попуштања.[7] Плебејци су након тога напустили Рим и окупили су се на Светом брду. Тај догађај познат је као Прва сецесија плебејаца. Сенат је након тога послао Мененија Агрипу, који је помирљивим речима успео да приволи плебејце да се врате у Рим.[8] Сенат је плебејцима дао да изабиру 5 народних трибуна, са задатком да штите народ. Кориолан није био задовољан јачањем моћи плебејаца.[9]
Освајање Кориола[]
Римљани су ратовали са Волшчанима, међу којима се истицао град Кориоли. Када је нападнут град Кориоли остали Волшчани су показали солидарност и дошли су да помогну. Конзул Постум Коминије Аурунк је тада поделио снаге, па је једним делом кренуо на оне Волшчане, који су долазили да помогну граду под опсадом, а други део снага под командом Тита Ларција оставио је еда наставе опсаду.[10] Након тога Волшчани из Кориола су успели да потисну Римљане све до њиховога логора. Гај Марције Кориолан је са мањом јединицом зауставио напад Волчана и онда је охрабрио римску војску да крене у контранапад.[11] Гањали су непријатеља до зидина града, а ту их је зауставила киша пројектила са градских бедема. Поново је Кориолан охрабрио римску војску да искористе прилику док су градске капије отворене и док Волшани улазе у град.[12] Мален број Римљана је следио Кориолана и са њим ушао у град Кориоли, а када су ушли непријатељ их је напао. Одолевали су довољно дуго, да је остала римска војска имала довољно времена да заузме Кориоли.
Добија име Кориолан[]
Римска војска је након заузимања града кренула у пљачку, а Кориолан је са мањим делом кренуо да помогне другом делу војске под заповедништвом конзула Коминија. Уследила је нова битка са Волшчанима. Кориолан је тражио да се он бори насупрот најбољих непријатељских снага. У тој бици први је разбио непријатељски центар, а након тога је био опкољен.[13] Конзул је онда послао бирану војску да му помогне, па је након судара уследило расуло код Волшчана. Након победе над Волшчанима конзул је Кориолану понудио десети део плена и коња, а он је прихватио само коња. Изазвао је дивљење незаинтересираношћу за богатством. Конзул му је дао име Кориолан због освајања Кориола.[14]
Супроставља се плебејцима[]
Престанком рата обновиле су се свађе патриција и плебејаца. Велики део земље је због рата био необрађен, а није се ни могла увозити храна, па су због тога оптужили богате да се свете народу уметно изазивајући глад.[15] Конзули су покушали да се реше делова народа склоног побуни, па су једне мислили послати као колонисте у Велитру, а друге у рат. Народни трибуни су се успротивили тим акцијама, па народ није хтео у рат, а посумњали су и у разлоге за колонизацију. Кориолан се супростављао народним трибунима и давао је подршку патрицијима.[16] Пошто је народ одбио да иде у рат Кориолан је сакупио војску делом од својих клијената, а делом од других, па је на територији Антија сакупио много ратнога плена.[17] Већина народа је ипак мрзила Кориолана јер је сматрала да стиче славу на рачун народа.
Неуспешан покушај да постане конзул[]
Кориолан се кандидовао за конзула. Током кандидовања показао је бројне ожиљке од рањавања током 17 година ратовања. Током ранога периода изборне кампање имао је подршку народа да постане конзул. Пред сам избор појавио се окружен бројним сенаторима, па се код народа појавио страх да би он под аристократским утицајима могао да поништи многе слободе плебејаца.[18] Народ га због тога није изабрао за конзула. И Сенат и Кориолан били су огорчени и бесни. Млади римски аристократи су још више потакли Кориоланов бес против народа.
Кориолан се противи расподели жита народу[]
У Рим је након дуже глади стигло доста жита, а највише од Гелона. Народ се надао да ће се снизити цена хране и да ће најпре бити извршена бесплатна подела, а неки сенатори су баш то и предлагали.[19] Кориолан се супроставио таквој мери тврдећи да би се тиме само охрабрила дрскост плебејаца.[20] Кориолан је истакао да ако народу поделе жито да ће то значити да их плаћају за непослушност, да ће народ сматрати да их се плебејци боје, па да након тога неће бити краја нередима и побунама.[21] Тражио је и да се укину народни трибуни. Део сенатора је стао на страну Кориолана, а део је сматрао да би то било опасно да се спроведе.
Народни трибуни га осуђују на смрт, али патриција га спасавају[]
Народни трибуни су позвали народ на скупштину због Кориолановога говора. Након расправе тражили су да дође Кориолан и да одговара пред народом.[22] Кориолан се није одазивао њиховом позиву, па су покушали силом да га приведу, али патрицији су га заштитили својим телима и том приликом су пребили едиле. Народ се након тога окупљао на форуму, па су се конзули препали и тражили су од сенатора да умире народ. Сенатори су пристали да се подели жито, па је та одлука објављена народу. Кориолан је морао ипак да одговара пред народом. Народни трибун га је осудио на смрт.[23] Едили су требали да га баце са Тарпејске стене, али патрицији су отели Кориолана.[24] Народни трибуни су уочили да без великога крвопролића не могу лако да га ухапсе, па су због тога поништили смртну казну и одлучили да народ гласањем одлучи о Кориолану.[25]
Осуђен на прогонство[]
Сенат је био подељен. Једни су били да се заштити Кориолан, а други су били против тога страхујући од народа. Народни трибуни су сенаторима рекли да Кориолана оптужују за издају, да је покушао да буде апсолутни деспот. Кориолан је тражио да се обавежу да неће додавати нове оптужбе и да ће се он онда одазвати на суђење. Народни трибуни су пристали на споразум. Међутим током суђења додали су нову оптужбу, јер нису могли да докажу оптужбу за издају.[26] Оптужили су га да је након похода против Антијата расподелио плен својој војсци, уместо да расподели држави. Приликом гласања по трибама мршава већина изгласала је прогонство Кориолана из Рима.[27]
Кориолан у рату против Рима[]
Кориолан је бесан напустио Рим и одмах је размишљао како да се освети Римљанима.[28] Обратио се Волшчанима за које је знао да желе да обнове рат са Римљанима. Отишао је код најутицајнијега волшчанскога аристократе Тула Афида и понудио је своје услуге. Волшчани су одлучили да започну рат са Римљанима док у Риму постоји унутрашња подела. Тул Афид је Римљанима послао изасланство тражећи да врате Волшчанима раније одузете градове.[29] Када су то Римљани одбили Волшчани су кренули у рат, а Кориолана и Тула Афида су прогласили стратезима аутократорима.[30] Кориолан је знао да треба доста времена за мобилизацију, па је са мањим снагама најодважнијих војника ненадано упао на римску територију и узео је много ратнога плена.[31]
Кориолан осваја много градова[]
Циљ Кориолана је био да ствара још већи јаз између патриција и плебејаца, па је због тога поштеђивао фарме патриција, а остале фарме је пустошио.[32] Плебејци су због тога оптуживали патриције да су они позвали Кориолана да се свети.[33] Волшчани су сакупили велику војску, а Кориолан и Тул Афид су се договорили да Тул Афид штити волшчанске градове, а да Кориолан са војском напада римске територије. Кориолан је најпре заузео римску колонију Цирцеје, а након тога је напао и освојио латинске градове Толериј, Лавик, Педум и Болу. Становништво је продао у робље. Кориолан је одједном постао славан, јер су сви могли да виде да о једном човјеку зависи која страна побеђује у рату. За то време у Риму су трајали унутрашњи сукоби и многи су одбијали да иду у војску.
Римљани моле Кориолана да се врати у Рим[]
До великога преокрета је дошло када су Римљани сазнали да Кориолан напада Лавиниј, први град, који је наводно основао Енеја. Народ је био спреман да поништи пресуду против Кориолана и да га моли да се врати у Рим.[34] Међутим Сенат се није слагао, па се то није могло спровести. Кориолан је чуо за та дешавања у Риму, па је дигао опсаду Лавинија и кренуо је према Риму.[35] Кад се улогорио на пет миља од Рима тада се патрицији више нису супростављали вољи народа, па су и они били за то да се пошаље изасланство Кориолану и да га моле да се врати.[36] У изасланству су били Кориоланови пријатељи и рођаци. Када су се састали са Кориоланом он је био окружен волшчанским вођама и према изасланицима се понашао поносито и арогантно. Тражио је да Рим врати Волшчанима све територије заузете у претходном рату и да Волшчани имају у Риму иста права као и Латини.[37] Дао је Римљанима 30 дана да одговоре да ли ће испунити тај ултиматум.
Мајка наговара Кориолана да не нападне Рим[]
Део волшчанских вођа завидео је Кориолану на слави, а међу њима је био и Тул Афид. Били су и незадовољни са 30 дана предаха, које је Кориолан дао Риму. Међутим Кориолан је током предаха заузимао градове римских савезника.[38] Римљани су одлучили да се не повинују ултиматуму. Код Кориолана су дошле у процесији римске жене, а међу њима је била његова мајка, жена и деца. Кориолан је у сузама загрлио мајку, жену и децу. Мајка му се обратила покушавајући да га наговори да не напада свој град. Послао је мајку. жениу и децу у Рим, а већ следећега јутра повукао је волшчанску војску.[39] Једни Волшчани су га кривили због тога сматрајући да је подлегао под притиском осећања за своју породицу. Другима је одговарало да се рат заустави.
Смрт[]
Када се Кориолан вратио у Антиј Тул Афид је одлучио да се Кориолан треба осудити на смрт.[40] Тул Афид је одраније мрзио Кориолана због његових успеха. Подмитио је многе да буду сведоци на суђењу Кориолану. Када је Кориолан устао да говори своју обрану маса се утишала, па је Тул Афид схватио да ће већина гласати за Кориолана. Тулови саучесници су због тога повикали да Волшчани не требају веровати издајицама, па су појурили према Кориолану и убили га.[41] Већина Волшчана је била незадовољна што је Кориолан убијен. Након губитка Кориолана Волшчани су на бојном пољу изгубили од Римљана. Погинуо је Тул Афид и цвет волшчанске војске, а Волсци су постали римски вазали.[42]
Литература[]
Референце[]
- ↑ Плутарх Кориолан 1
- ↑ Плутарх Кориолан 1
- ↑ Плутарх Кориолан 2
- ↑ Плутарх Кориолан 3
- ↑ Плутарх Кориолан 5
- ↑ Плутарх Кориолан 5
- ↑ Плутарх Кориолан 6
- ↑ Плутарх Кориолан 6
- ↑ Плутарх Кориолан 7
- ↑ Плутарх Кориолан 8
- ↑ Плутарх Кориолан 8
- ↑ Плутарх Кориолан 8
- ↑ Плутарх Кориолан 9
- ↑ Плутарх Кориолан 11
- ↑ Плутарх Кориолан 12
- ↑ Плутарх Кориолан 13
- ↑ Плутарх Кориолан 13
- ↑ Плутарх Кориолан 15
- ↑ Плутарх Кориолан 16
- ↑ Плутарх Кориолан 16
- ↑ Плутарх Кориолан 16
- ↑ Плутарх Кориолан 17
- ↑ Плутарх Кориолан 18
- ↑ Плутарх Кориолан 18
- ↑ Плутарх Кориолан 18
- ↑ Плутарх Кориолан 20
- ↑ Плутарх Кориолан 20
- ↑ Плутарх Кориолан 21
- ↑ Плутарх Кориолан 26
- ↑ Плутарх Кориолан 27
- ↑ Плутарх Кориолан 27
- ↑ Плутарх Кориолан 27
- ↑ Плутарх Кориолан 27
- ↑ Плутарх Кориолан 29
- ↑ Плутарх Кориолан 30
- ↑ Плутарх Кориолан 30
- ↑ Плутарх Кориолан 30
- ↑ Плутарх Кориолан 31
- ↑ Плутарх Кориолан 36
- ↑ Плутарх Кориолан 39
- ↑ Плутарх Кориолан 39
- ↑ Плутарх Кориолан 39
Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на
[Српску енциклопедију]