Едил ( aedilis) је био један од магистрата Римске републике. Били су задужени за одржавање јавних грађевина, за одржавање јавних свечаности и за успостављање јавнога реда. Постојала су два пара едила, плебејски едили и курулни едили. Плебејски едили су били из реда плебејаца. Курулни едили су били нешто вишега ранга и бирали су се у трибутској скупштини, за разлику од плебејских, који су се бирали у народној скупштини. Положај едила држали су често млађи људи, којима би то била прва степеница према вишим магистратима, попут претора и конзула.
Дужности едила[]
Цицерон је дужности едила поделио на три групе:
- Брига о граду ( curatores urbis ), а то је укључивало: поправак и одржање храмова, канализација и акведукта, чишћење и поплочавање улица, регулацију саобраћаја, доношење прописа о опасним животињама и рушевним зградама, обезбеђивање од пожара, надзор јавних купатила и гостионица, спровођење закона о контроли раскоши, кажњавање коцкара и зеленаша, брига о јавном моралу, укључујући спречавање страних празноверја. Кажњавали су и оне који су узурпирали много јавног земљишта или напасали много стоке на јавним пашњацима.
- Брига о снабдевању, а то је укључивало проверу квалита хране и свих артикала као и тачност вага и утега. Едили би у случају несташица куповали жито да би продали плебејцима по јефтинијој цени.
- Брига о јавним свечаностима укључивала је надзор и организацију јавних свечаности, али и понеких приватних, попут сахрана. Политички амбициозни едили би потрошили велику количину новца, са циљем да стекну популарност и да тако обезбеде гласове бирача за касније изборе на вишу функцију.
Историја[]
Едили су према аналистичкој традицији први пут установљени 494. пре Христа, када је установљен и положај народних трибуна. У почетку они су требали да буду помоћници народних трибуна, па су имали извесне полицијске функције. Могли су да изричу новчане казне и да управљају организацијом јавних свечаности и представа. Као помоћници народних трибуна, имали су дужности мање важности. Око 446. пре Христа добили су задатак да се старају о сенатским декретима ( senatus consulta ). Сенатски декрет би се исписао на документ и депоновао би се у државном трезору (ерарију). Едили су ту дужност преузели од конзула, који су више пута мењали садржај сенатских одлука. Они су се такође бринули о одлукама народне скупштине, па су их чували у облику документа. Како су временом едили добијали нове функције, тако су се почела преплитати њихова овлаштења са неким овлаштењима цензора. Повремено би у случају заузетости цензора уместо њих обављали неки задатак.
Курулни едили[]
Након изгласавања закона Лицинија и Секстија 367. пре Христа римске игре су биле продужене за један дан, али едили су одбили да сносе тај додатни трошак. Патрицији су тада понудили финансијску подршку, али да заузврат они могу да постану едили. Плебејци су то прихватили, па се отада бирају два курулна едила. Курулни едили су се најпре бирали из реда патриција, касније једнога патриција и једнога плебејца, а још касније из било кога реда. Курулни едили су се бирали на трибутској скупштини под председавањем конзула. Имали су право да седе на курулној столици и да носе тогу обрубљену широким пурпурним рубом ( toga praetexta ). Имали су поред тога и право да издавају специјалне едикте, који су се тицали надзора тржница или питаљима економске регулације. Иако су се курулни едили сматрали по рангу вишим од обичних едила њихова овлаштења су временом постала готово идентична. Пет дана након избора два курулна едила и два плебејска едила морали би коцком да одлуче над којим делом града имају јурисдикцију. Разлике међу едилима долазиле су до изражаја за време јавних свечаности и прослава. Неке свечаности су биле плебејске, па су за њих били надлежни плебејски едили. Друге свечаности надзирали би искључиво курулни едили, а то су биле свечаности када би се расипнички трошило. Курулни едили би великим трошком добијали наклоност бирача за неки виши магистрат. Такво претерано трошење започело је кратко након краја Другога пунскога рата и повећавало се како је било све више освојенога ратнога плена.
Избор[]
Плебејске едиле је бирала народна скупштина, којом је обично председавао народни трибун. Курулне едиле је бирала трибутска скупштина обично под председавањем конзула. Плебејске едиле су због тога бирали плебејци, а курулне едиле сви и патрицији и плебејци, па плебејски едили због тога нису технички били магистрати. Пре 180. пре Христа кандидати за едила морали су да имају најмање 27 година. Након 180. пре Христа усвојена је виша добна граница. До 1. века пре Христа едили би се бирали у јулу, а на дужност би ступали у јануару.
Укидање функције[]
Гај Јулије Цезар је 44. пре Христа увео два додатна едила. зване цереале, а чији је дужност да се старају о снабдевању житом. За време Аугуста положај едила је изгубио на важности јер су претори преузели њихово задужење за јавне игре. Градска задужења едила ограничена су успостављањем градскога префекта. Аугуст је на себе пренио многе религиозне дужности, тако да је од едила узео дужносат бриге о храмовима. После тога мало ко је желео да буде едил, који је био готово без икаквих дужности. Ипак имали су још увек извесних задужења за ред и за разузданост, тј за јавна купатила и за јавне куће, као и регистрацију проститутки. Функција едила коначно је укинута у 3. веку.
Литература[]
- Тит Ливије
- Lintott, Andrew (1999). The Constitution of the Roman Republic. Oxford University Press (ISBN 0-19-926108-3)