Други устанак робова или Други робовски рат избио је на Сицилији, а трајао је од 104. пре Христа до 100. пре Христа. Робови су након успешнога устанка на западу Сицилије окупили велику војску, а за свога краља изабрали су Салвија Трифона. Након тога избила је побуна на западу Сицилије под вођством Атениона. Две робовске војске су се удружиле и победиле су неколико римских војски, које су биле послане против њих. Тек након окончања рата са Кимбрима Римска република је 101. пре Христа послала конзулску војску под командом конзула Манија Аквилија, који је 100. пре Христа угушио робовски устанак.
Федор Броников, Разапињање робова у античком Риму, Третјаковска галерија, Москва
Забрана продаје у робље римских савезника[]
Када је Гај Марије тражио да му Никомед III од Битиније пошаље војску као помоћ у рату са Кимбрима Никомед је рекао да нема војске на располагању, јер су сви слободни грађани Битиније завршили у дужничком ропству због похлепних римских сакупљача пореза публикана.[1] Римски сенат је онда био присиљен да донесе закон, којим се забрањује продаја у ропство слободних грађана римских савезника. Претор Сицилије Публије Лициније Нерва добио је задатак од Сената да на Сицилији испита случајеве незаконитога поробљавања слободних грађана[2] и да ослободи незаконито поробљене.
Устанак робова на Сицилији[]
Нерва је у Сиракузи успоставио трибунал, да би испитао такве случајеве, али локални робовласници су га наговорили да обустави истраге.[3] Побунила се група робова, која се потужила или намеравала да се потужи Нерви. Радило се о робовима, који су по одлуци Сената требали да буду ослобођени. Око 80 робова убило је своје господаре у Хераклеји Минојској, а након тога побегли су у планине. Вест о њиховој успешној побуни раширила се около, па им се придружило много других робова. Нерва је у почетку имао некога успеха, али временом је губио доста војника, да би коначно доживео тежак пораз код Моргантине од робовске војске под вођством Салвија.[4] Салвије је тада располагао са робовском војском од 20.000 пешака и 2.000 коњаника. Салвије је након победе узео име Трифон опонашајући селеукидскога краља Диодота Трифона. Представљао се краљем и успоставио је и двор у граду Триокали (вероватно Калтабелота).[5] На западној Сицилији избила је друга побуна под вођством Киликијца Атениона. Градови на Сицилији су се забарикадирали, а у њима је владао страх од потенцијалних унутрашњих непријатеља –робова. Атенион се удружио са Салвијем Трифоном и признао му је вођство. Уједињењем две робовске војске Салвије Трифон је располагао огромном војом силом од 40.000 робова.
Побуна крај Капуе[]
Ветије, млади витез из Капуе, заљубио су у ропкињу, али како се радило о осиромашеном витезу није могао да плати њено ослобађање из ропства. Међутим успео је да је добије на кредит уз обећање да ће платити одређенога дана.[6] Међутим ни тада, а ни касније није могао да плати, па је прибегао оружју, односно побунио је робове.[7] Окупио је након некога времена око 700 робова у утврђењу изнад Капуе.[8] У то време још увек су се Римљани сећали Првога устанка робова. Римљани су онда 104. пре Христа послали урбанога претора Луција Лицинија Лукула, оца чувенога Лукула. Иако су се робови утврдили на добром положају Лукул је успео да најпре придобије Ветијевога савезника, а онда да се лако обрачуна са осталима.
Лукул се сукобљава са робовском војском[]
Лукула су након тога послали 103. пре Христа на Сицилију, где је започео Други устанак робова. Лукул је на Сицилију стигао са изгледа 16.000 војника.[9] Лукул је са римском војском кренуо према Триокали, крај које је једно време трајала неодлучна битка, а на крају се робовска војска распала и побегла у Триокалу. Страдало је пола робовске војске, која је бројала 40.000 војника.[10] Лукул је неуспешно покушао да заузме град. После тога изгледа да ништа није учинио.[11].
Гај Сервилије[]
Сенат је био изненађен Лукуловим неуспехом да оконча устанак, тако да се сумњало у неспособност или подмићивање. Због тога су током 102. пре Христа послали Лукулу замену Гаја Сервилија. Лукул је реаговао љутито на вести о доласку Сервилија, па је распустио војску и спалио логор и опрему за опседање. На тај начин настојао је да наследнику отежа посао и лиши га средстава потребних за окончање рата. Сервилије се због тога жалио Риму, а Лукула су по повратку у Рим оптуживали за изнуђивање. Током 102. пре Христа умро је Салвије Трифон, па је Атенион постао главни вођа робовскога устанка. Нападали су градове на Сицилији и побеђивали Римљане. Заузели су чак и Сервилијев логор.
Маније Аквилије гуши устанак робова[]
У међувремену Гај Марије је окочао рат са Кимбрима, па је Сенат одлучио да Сицилија постане конзулска провинција, а заповедништво је поверено конзулу 101. пре Христа Манију Аквилију. Устанак робова имао је огроман утицај на римску житницу Сицилију, тако да је Маније Аквилије морао да посуђује жито сицилијанским градовима. Током 101. пре Христа победио је у великој бици, у којој је погинуо вођа робовске војске Атенион.[12] Након тога изгладњивањем је присилио на предају џепове отпора. Било је већих битака и током 100. пре Христа.[13] Маније Аквилије се 99. пре Христа вратио у Рим, где му је одобрена овација због окончања робовскога устанка.[14]
Литература[]
- T. Corey Brennan, The Praetorship in the Roman Republic (Oxf.Univ.Press, 2000), ISBN 0195114590
- Keaveney, Arthur: Lucullus. A Life (London/New York: Routledge, 1992). ISBN 0-415-03219-9
- Флор
- Диодор са Сицилије
Референце[]
- ↑ Diod. xxxvi. Exc. Phot. p. 531.
- ↑ К. Бренан стр. 478
- ↑ К. Бренан стр. 478
- ↑ К. Бренан стр. 478
- ↑ Keaveney Lucullus стр 4.
- ↑ Keaveney Lucullus стр 3.
- ↑ Keaveney Lucullus стр 3.
- ↑ Keaveney Lucullus стр 4.
- ↑ К. Бренан стр. 478
- ↑ К. Бренан стр. 478
- ↑ Keaveney Lucullus стр 4.
- ↑ К. Бренан стр. 479
- ↑ К. Бренан стр. 479
- ↑ К. Бренан стр. 479
Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на
[Српску енциклопедију]