FANDOM


Деметрије II Никатор (грч. Δημήτριος Νικάτωρ, нешто пре 160—125. пре Христа) је био краљ Селеукидскога царства од 145. пре Христа -139/138 пре Христа и поново 129-125 пре Христа. Око десет година био је заробљен у Партији.

DemetriusII

Деметрије II Никатор, На новцу пише на грчком ΒΑΣΙΛΕΩΣ ΔΗΜΗΤΡΙΟΥ ΘΕΟΥ ΝΙΚΑΤΟΡΟΣ, тј краљ Деметрије Теос Никатор, а година је 129/128 пре Христа

Рани живот Уреди

Деметрије II Никатор је син селеукидскога краља Деметрија I Сотера, који је био краљ Селеукидскога царства 162–150 пре Христа. Александар Бала је био узурпатор, који је 153. пре Христа уз египатску подршку и римско одобрење кренуо у освајање селеукидскога трона. Пре почетка рата Деметрије I Сотер послао је своја два сина Деметрија II Никатора и Антиоха VII Сидета са великим новцем код пријатеља на Книд, да би могли у случају очеве смрти да се освете и врате трон.[1] Александар Бала је уз подршку страних владара успео да окупи војску и да победи Деметрија I Сотера у бици крај Антиохије 150. пре Христа.[2][3]

Рат против узурпатора Александра Бала Уреди

Деметрије II Никатор је нашао критскога најамничкога војсковођу Ластена, па су са најамницима 147. пре Христа кренули у Киликију, одакле су започели рат против узурпатора Александра Бала.[4] Узурпатор је у међувремену изгубио главну подршку Птолемеја VI Филометора, који је свој положај таста покушао да наплати анексијом територија у Палестини и Феникији. До преокрета је дошло када је Птолемеј своју ћерку Клеопатру Теу дао Деметрију II Никатору, коме је од тада пружао подршку у рату са Александром Балом.[5] Заузврат Деметрије је Птолемеју обећао Коиле-Сирију. Када је Александар отишао у Киликију по најамнике тада су Александрови саветници Диодот Трифон и Хијеракс 145. пре Христа побунили становништво Антиохије против Александра и примили су Птолемеја.[6] Птолемеју су понудили круну, али он се задовољио са Коиле-Сиријом, препуштајући трон Деметрију II Никатору. Птолемеј VI је након тога наговарао народ у Антиохији да приме Деметрија II Никатора, што је било отежано јер је његов отац био подоста омражен, али и Александар Бала није био омиљен посебно због владавине свога првога министра.[7]

Постаје краљ Уреди

Александар Бала је окупио велику војску и уследила је велика битка крај Антиохије 145. пре Христа. Александар је након пораза у бици побегао код Арапа.[8] Деметрије II Никатор постао је тада нови краљ Селеукидскога царства. Након битке један од арапских вођа убио је Александра и његову главу послао је Птолемеју, који је и сам брзо након тога преминуо.[9] Пошто је Птолемеј VI Филометор погинуо Деметрије II Никатор није више имао обавезу да му преда Коиле Сирију. Након Птолемејеве смрти птолемејска војска у Сирији остала је без команде. Деметријева војска искористила је прилику и одлучила да их уништи пре успоставе нове власти у Египту. У свим обалним градовима становништво је напало птолемејске гарнизоне, тако да се само део некад велике војске у расулу домогао Александрије.

Влада половином Селеукидскога царства Уреди

Убрзо након успостављања власти наступили су проблеми. Деметрије II Никатор је успоставио мир, па је одлучио да више не плаћа домаће најамнике, који су му помогли да се домогне трона.[10] Плаћао је само критске најамнике, а остале је или распустио или им смањио плату. Најамници су били бесни на њега јер је раскинуо са праксом да се најамници плаћају и током мира. У Антиохији су и иначе мрзили Деметрија, па су искористили ситуацију и подигли устанак. Деметријеви страни плаћеници и Јонатан Макавеј са 3.000 војника крваво су угушили побуну, а чак су том приликом спалили и велики део града.[11] Избеглице из Антиохије пронеле су вести о тим догађајима, па је Деметрије постао још непопуларнији. Бивши Балов саветник Диодот Трифон искористио је новонастало незадовољство.[12] Трифон је отишао код Арапа, који су чували Антиоха VI, сина Александра Бала.[13] Уз помоћ детета Диодот је намеравао да се као регент домогне селеукидскога трона, па је успео да заузме унутрашњу Сирију, тј. Антиохију и Апамеју, тј. једну половину Селеукидскога царства. Међутим Вавилонија и Киликија остале су под контролом Деметрија Никатора. Деметрије је своју престолницу успоставио у Селеукији Пјереји. Диодот је владао као регент у име Антиоха VI, а након убојства Антиоха узео је круну. Селеукидско царство је и даље било подељено на два дела.

Заробљеништво у Партији Уреди

Деметрије се суочавао са опасношћу са истока, са успоном Партије под вођством Митридата I од Партије. Партија је стекла контролу над путевима између истока и запада, а контрола трговине постала је основа парћанскога богатства и моћи. Током 141. пре Христа Парћани су заузели Селеукију на Тигру, Вавилонију и Урук.[14] Хеленизирано становништво Вавилоније тражило је помоћ од Деметрија да се ослободе странога јарма. Деметрије Никатор је припремио војску да поврати изгубљене источне територије. Победио је у неколико битака.[15] Међутим Деметрије је на крају био тешко поражен и заробљен 139. пре Христа[16] у бици са Парћанима.[17] Заробљени Деметрије живео је на двору у Хирканији,[18] где му је парћански краљ Фрат II дао своју сестру за жену.[19] Према Јустину Митридат га је оженио својом ћерком и обећавао му је помоћ у рату против Диодота Трифона.[20] Када је Митридат умро наследио га је Фрат II, а Деметрије је очајавао и неколико пута је покушавао да побегне.[21]

Ослобађање из заробљеништва Уреди

Када су Деметрија заробили Парћани Клеопатра Теа је сазнала да се Деметрије оженио у заробљеништву, па је позвала Деметријева млађега брата Антиоха VII Сидета, за кога се удала и на тај начин га учинила краљем. Са њим је имала неколико деце, од којих је најпознатији Антиоха IX Кизички. Деметрије је више пута неуспешно покушао да побегне. Његов брат Антиох VII Сидет је веома успешним походом 130. пре Христа заузео Вавилонију, Мезопотамију и Медију, па су Парћани 129. пре Христа Деметрија II ослободили из заробљеништва, са циљем да тим потезом изазове грађански рат између два брата.[22] Међутим до грађанскога рата није дошло, пошто је Антиох VII Сидет погинуо 129. пре Христа у рату са Парћанима.[23] Фрат је онда зажалио што је пустио Деметрија, па је покушао да га стигне, али није успео.

Повратак на власт и поновни падУреди

Када се Деметрије II 129. пре Христа вратио из десетогодишњега заробљеништва поново је Клеопатру Теу узео за своју жену. Велика селеукидска војска Антиоха VII Сидета, која је учествовала у источном походу у Медији страдала је и Селеукидско царство је поново изгубило велике територије на истоку, укључујући Медију, Мезопотамију и Вавилон. Клеопатрина мајка Клеопатра II тражила је помоћ од Деметрија у грађанском рату са Птолемејем VIII.[24] Клеопатра II је побегла у Сирију изгледа 128. пре Христа са бродом пуним блага код своје ћерке Клеопатре Теје и зета Деметрија. Нудила му је египатски трон, па је Деметрије кренуо са војском према Египту. Био је поражен на египатској граници, па се вратио. Чим је отишао из Сирије већ су избили немири у Антиохији и Апамеји. Птолемеј VIII је почео да помаже узурпатора Александра II Забина.[25] Александар II Забин победио је 126. пре Христа Деметрија крај Дамаска. Деметрије је након пораза покушао да се домогне Птолемаиде, али Клеопатра Теа је пред њим затворила капије. Претпоставља се да је издала наређење гувернеру Тира да га убије.[26][27]

Претходи:
Александар Бала
Краљ Селеукидскога царства
Демитрије II Никатор
заједно са Антиохом VI
145–139 пре Христа

Следи:
Антиох VII Сидет
Претходи:
Антиох VII Сидет
Краљ Селеукидскога царства
Демитрије II Никатор
129–125 пре Христа

Следи:
Александар II Забин

ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. Јустин 35.2-
  2. Јустин 35.1
  3. Апијан Сиријски рат 67
  4. Јевр. Старине 13.86
  5. Јевр. Старине 13.110
  6. Диодор 32.9ц
  7. Јевр. Старине 13.111
  8. Јевр. Старине 13.116
  9. Јевр. Старине 13.118
  10. Јевр. Старине 13.129
  11. Јевр. Старине 13.134-140
  12. Јевр. Старине 13.131
  13. Јевр. Старине 13.131
  14. Хабихт стр. 371
  15. Јустин 36.1
  16. Хабихт стр. 371
  17. Јевр. Старине 13.184-186
  18. Јустин 36.1
  19. Апијан Сиријски рат 67
  20. Јустин 38.9
  21. Јустин 38.9
  22. Јустин 38.10
  23. Јустин 38.10
  24. Јустин 39.1
  25. Јустин 39.1
  26. Јустин 39.1
  27. Јевр. Старине 13.268
Community content is available under CC-BY-SA unless otherwise noted.