FANDOM


Гај Скрибоније Курион (лат. Gaius Scribonius Curio, 90. пре Христа—48. пре Христа) је био римски политичар и војсковођа из периода касне Републике. Био је пријатељ Помпеја, Цезара и Марка Антонија. У прво време се супроствљао Цезару, да би касније прешао на његову страну. Као народни трибун 50. пре Христа био је на Цезаровој страни и залагао се да се истовремено укине власт Цезару и Помпеју или да Цезар до избора за конзула задржи део војске. Погинуо је у Африци за време Цезаровога грађанскога рата.

Hw-caesar

Гај Јулије Цезар, кога је Курион као народни трибун подржавао пред избијање грађанскога рата

Младост Уреди

Рођен је 90. пре Христа као син истоименога Гаја Скрибонија Куриона, који је био конзул 76. пре Христа. Курион је био изузетно популаран међу плебејцима. Као млад водио је веома распусан живот, одавајући се пићу, женама, коцки и великом трошку.[1] Био је нераздвојан пријатељ Марка Антонија, гарантујући његове дугове, све док Курион Старији није забранио да се друже.[2] Један је од најбољих пријатеља Публија Клодија. Његова група је застрашивала Клодијеве непријатеље. Иако је био близак са Клодијем оптимати су га због отпора тријумвирима сматрали херојем.[3] Био је квестор 54. пре Христа, а током 53. пре Христа био је проквестор у Азији. Око 52. пре Христа оженио се за Фулвију, удовицу његова пријатеља народнога трибуна Публија Клодија Пулхера. Фулвија му је обезбедила јаку популарску базу.

Народни трибун Уреди

Како се распадао Први тријумвират тако су се Цезар и Помпеј били све ближе обрачуну. Курион је у то време био на страни Помпеја. Кључно питање је за Цезара било да му се дозволи да до кандидовања за конзула задржи империј. Постојала је опасност да га политички непријатељи изведу пред суд у случају да остане без империја. При крају септембра Помпеј је дао до знања да Цезар треба да 1. марта напусти команду, а за конзула се могао кандидовати тек крајем лета, па би доста времена остао без империја. Тада би га као приватнога грађанина сваки од његових непријатеља могао да оптужи, а у случају осуде политичка каријера би му се окончала у егзилу. Помпеј је све учинио да се за конзуле 50. пре Христа изаберу велики Цезарови непријатељи Луције Емилије Лепид Паул и Гај Клаудије Марцел.[4] За народнога трибуна изабран је Гај Скрибоније Курион, који је исто тако важио за Цезаровога непријатеља.[5]

Цезар поткупљује Куриона Уреди

Цезар је међутим поткупљивањем покушао да продобије нове конзуле и народне трибуне, па је Емилија Лепида Паула поткупио да не ради против њега, а Куриона је с друге стране поткупио да му помаже.[6] Курион је био у то време јако задужен, па му је требао новац да покрије дугове.[7][8] Да се не би сумњало да је нагло променио страну Курион је најпре предложио велике оправке и грађење путева знајући да ће се Помпејеви пријатељи противити тим мерама, па је он на тај начин добио изговор за раскид са Помпејем.[9] Када је конзул Гај Клаудије Марцел предложио да се Цезару пошаљу заменици други конзул Емилије Паул није ни подржао, а није се ни противио предлогу. Курион се тада правио да није ни уз Цезара ни Помпеја, па је похвалио тај предлог, али је додао да треба и Помпеј да напусти своје провинције и војску.[10] Кад су се многи успротивили његовом предлогу Курион је тврдио да у држави не може да буде мира, ако се обојица не лише власти.[11] Знао је да Помпеј нема намеру да се лиши власти. Међутим народ је хвалио Куриона као јединога, који се усудио да се у корист Републике излаже непријатељству двојице најмоћнијих.[12]

Курион тајно ради за ЦезараУреди

Курион је нападао Помпеја да тежи диктатури пошто нема намеру да напусти власт кад и Цезар. Тражио је да се Цезар и Помпеј прогласе непријатељима и да се на њих крене са војском ако обојица не напусте власт.[13] Тражећи да обојица напусте власт прикривао је да ради за Цезара. Сенат је сумњао у обојицу, али био је наклоњенији Помпеју. Курион их је уверавао да је потребно или да обојица изгубе власт или да Цезар буде контратег Помпеју.[14]

Наговара Сенат да укине власт и Цезару и Помпеју Уреди

На заседању Сената 1. децембра 50. пре Христа[15] Гај Клаудије Марцел је лукаво раздвојио питања, па је најпре питао да ли да се Цезару пошаљу заменици, а када је већина рекла да онда је питао да ли да се Помпеју одузме власт.[16] Већина је била да Помпеју остане власт, па је онда Курион поставио питање да ли да се обојици укине власт.[17] Тада је 370 сенатора било за, а само 22 против. Сенат је на тај начин укидао власт и Помпеју и Цезару, да би се постигло помирење.[18]

Позива Цезара да крене на Рим Уреди

Гај Клаудије Марцел је одбијао да прихвати одлуку Сената тврдећи да Цезар иде на Рим са својим легијама и тражио је да се против њега пошаље војска.[19] Курион је тврдио да се ради о лажној вести, па је ставио вето на Марцелову одлуку Међутим Марцел је онда изашао из Рима и позвао је Помпеја да спасава Републику и преузме војску.[20] Курион као народни трибун није имао власт ван града Рима, па то није могао да спречава. Међутим обратио се народу позивајући се на незаконитост сазивања војске без одлуке Сената или народа.[21] Тражио је да се нико не одазове таквом незаконитом сазивању у војску. Пошто му је и мандат био при крају, а и претила му је опасност отишао је код Цезара.[22] Дошавши код Цезара Курион га је саветовао да крене на Рим, али Цезар је сматрао да још постоји могућност за споразум.[23]

Пред грађански рат Уреди

Цезар је онда послао 1. јануара Куриона у Рим са писмом Сенату.[24] Поручио је да се неће одрећи власти, ако то и Помпеј не учини и запретио је и грађанским ратом.[25] На заседању сената дошло је до поделе, па је Цезар онда изнио помирљивији предлог, тј. тражио је да док не буде изабран за конзула задржи две легије, Цисалпинску Галију и Илирик.[26] Према Апијану конзули су одбили да то прихвате, а према Плутарху инзистирали су да се Цезар одрекне војске. Цицерон је онда предлагао као компромис провинције и 6.000 војника.[27] Помпеј се с тим слагао, али конзул Луције Корнелије Лентул Крус није на то пристајао. Курионово мишљење одобрили су и нови народни трибуни Марко Антоније и Квинт Касије Лонгин, али конзули су од њих тражили да напусте Сенат.[28] Након тога Курион је са Марком Антонијем и Квинтом Касијем Лонгином напустио Рим прерушен у роба. Међутим сенатори су онда одлучили да Цезару као замену пошаљу Луција Домиција Ахенобарба са 4.000 војника.[29] Протеривање народних трибуна је за Цезара био довољно јак изговор да не признаје одлуке Сената изгласане након протеривања народних трибуна. Након тога кренуо је преко Рубикона у поход на Рим.

170px-Juba i

Јуба I

Рат на северу Африке Уреди

Цезар је након заузимања Рима Куриона одредио за претора Сицилије, где је требао да замени Катона Млађега.[30] Послао га је са 4 легије да заузме Сицилију и да онда пређе у Африку.[31] Након тога са две легије је отпловио да ратује против Помпејевих снага у Африци.[32] Код Утике је победио Нумиђане у мањој коњичкој бици. Помпејевом војском у Африци командовао је Публије Атије Вар, а Варов савезник био је нумидијски краљ Јуба I. Курион је раније као народни трибун предлагао да се Јубина краљевина анектира Риму и због тога је Јуба био посебно огорчен на њега.[33][34] Курион је победио Вара у првој већој бици.[35] Вар је након пораза побегао у Утику, коју је Курион ставио под опсаду.[36] Грађани Утике су онда молили Вара да преда град и поштеди их страхота опсаде.[37]

Погибија у рату у Африци Уреди

Када је Курион чуо да долази Јубина војска одустао је од опсаде, повукао се у Корнелијев логор и затражио да му са Сицилије пошаљу две легије, које је ту оставио.[38] Планирао је у случају потребе и да напусти Африку.[39] Након тога Курион је насео на обману да се краљ Јуба I због побуне вратио у своју краљевину и да је крај реке Баграде оставио нешто мало војске.[40] Јуба је смислио обнману да Курион не би напустио Африку и тако њега лишио освете.[41] Курион је онда до Баграде повео најбољи део војске, али када су стигли затекли су Јубу I како чува прилаз реци. Курионова изморена и ожеднела војска прихватила је битку крај реке, али нумидска коњица их је опколила, па су се након нешто отпора повукли на брежуљке. Гај Асиније Полион је са мало војске побегао у Утику, а Курион је погинуо са целом својом војском.[42]

ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. Плутарх Антоније 2
  2. Плутарх Антоније 2
  3. Seager стр. 96
  4. Апијан Грађански ратови 2.26
  5. Апијан Грађански ратови 2.26
  6. Апијан Грађански ратови 2.26
  7. Касије Дион 40.60
  8. Апијан Грађански ратови 2.26
  9. Апијан Грађански ратови 2.27
  10. Апијан Грађански ратови 2.27
  11. Апијан Грађански ратови 2.27
  12. Апијан Грађански ратови 2.27
  13. Апијан Грађански ратови 2.28
  14. Апијан Грађански ратови 2.29
  15. Seager стр. 147
  16. Апијан Грађански ратови 2.30
  17. Апијан Грађански ратови 2.30
  18. Апијан Грађански ратови 2.30
  19. Плутарх Помпеј 58-59
  20. Апијан Грађански ратови 2.31
  21. Апијан Грађански ратови 2.31
  22. Апијан Грађански ратови 2.31
  23. Апијан Грађански ратови 2.32
  24. Касије Дион 41.1
  25. Апијан Грађански ратови 2.32
  26. Апијан Грађански ратови 2.32
  27. Плутарх Цезар 31
  28. Апијан Грађански ратови 2.33
  29. Апијан Грађански ратови 2.32
  30. Апијан Грађански ратови 2.41
  31. Цезар Грађански рат 1.30
  32. Апијан Грађански ратови 2.44
  33. Касије Дион 41.41
  34. Цезар Грађански рат 2.25
  35. Апијан Грађански ратови 2.34
  36. Цезар Грађански рат 2.36
  37. Цезар Грађански рат 2.36
  38. Цезар Грађански рат 2.37
  39. Касије Дион 41.42
  40. Апијан Грађански ратови 2.45
  41. Касије Дион 41.42
  42. Апијан Грађански ратови 2.45

Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на [Српску енциклопедију]

Community content is available under CC-BY-SA unless otherwise noted.