Ахајски рат представља рат између Римске републике и Ахајскога савеза 146. пре Христа. Сукоб је започео покушајима Ахајскога савеза да 148. пре Христа успостави доминацију над Спартом, а у тај сукоб се умешала римска војска. Рим је победом у Ахајском рату окончао освајање Грчке и тада је успоставио пуну хегемонију у Грчкој. Римска војска је спалила и срушила Коринт, а становништво побила или продала у робље. Распуштени су Ахајски савез и Беотијска конфедерација.
Ахајски рат 146. пре Христа
Спор ахајских стратега и подмићивање[]
Ороп је према ранијем споразуму са Атињанима тражио 151/150 пре Христа да атински гарнизон напусти град. Кад су Атињани одбили да то учине Ороп се обратио Ахајском савезу, који је одбио да се меша због пријатељства са Атином.[1] Ороп је онда потплатио ахајскога стратега Меналкиду са 10 таланата да им помогне да се реше атинскога гарнизона.[2] Меналкида је Каликрату обећао пола награде у замену за подршку. Атина је сазнавши за њихове намере спречила тај план, али уместо тога Меналкида је напао Атику, одакле се брзо повукао.[3] Пошто Меналкида Каликрату није дао пола своје награде Каликрат га је тешко оптужио. Ахајски стратег Дијеј је за 3 таланта спасио Меналкиду смртне казне, али Ахајци су Дијеја сматрали одговорним, па је Дијеј због тога Ахајцима скренуо пажњу спором са Спартом
Спор Спарте и Ахајскога савеза[]
Спарта се жалила римском Сенату због неких спорних територија, али Сенат им је дао одговор да је за њих надлежан Ахајски савез и за све судске процесе, сем оних, који се кажњавају смртном казном.[4] Дијеј је међутим пред Ахајцима рекао да су добили и надлежност за смртне казне у Спарти,[5] али Спартанци су тврдили да Дијеј лаже и намеравали су да ствар поново изнесу пред римски Сенат. Међутим Ахајци су оспоравали Спарти право, да без сагласности осталих ахајских чланова уопште шаље изасланство у Рим.[6] Тај спор који је изазвао Дијеј представљао је повод за рат између Ахајаца и Лакадемона (Спарте).[7] Спартанци нису били достојан противник Ахајском савезу, па су покушали да преговорима спрече рат.[8] Послали су изасланике различитим ахајским градовима и почели су да преговарају са Дијејем, који је Спартанцима рекао да иде у рат, не против целе Спарте, него само против малога броја криваца. На директно инзистирањее Дијеј је испоставио списак од 24 истакнута Спартанца као главне кривце.[9] Након тога поменута 24 истакнута Спартанца напустила су Спарту, да спасу град рата.[10] Формално су били осуђени на смрт.
Спарта и Ахајски савез на ивици рата[]
Протерани Спартанци су се одмах запутили за Рим, да се жале због поступка Ахајскога савеза. Ахајски савез је одмах у Рим упутио Дијеја и Каликрата да би пред римским Сенатом оправдали протеривање спартанских прогнаника.[11] Пред Сенатом се развила расправа између Дијеја и Меналкиде, а Сенат је онда одлучио да пошаље комисију да реши спор две стране.[12] Пошто је римска комисија отезала са доласком Дијеј је то искористио, па је тврдио да је Сенат дао овлаштење да Ахајски савез потпуно контролише Спарту.[13] Меналкида је с друге стране тврдио Спартанцима да су потпуно ослобођени било какве контроле Ахајскога савеза.[14] Две стране су због тога током 148. пре Христа биле на ивици рата.[15] Критолај и Дијеј се нису много обазирали на савет Метела Македонца да сачекају савет из Рима. Дијеј је у градове око Спарте увео ахајске гарнизоне.
Рим тражи одвајање неколико чланова Ахајскога савеза[]
Спартанци су се први усудили да наруше примирје нападом на један погранични град. Код Ахајаца је током лета 147. пре Христа стигао Луције Аурелије Орест, који их је упознао са одлуком римскога Сената да се од Ахајскога савеза одвоји не само Спарта и Коринт, него исто тако и Аргос, Хераклеја и Аркадијски Орхомен.[16] Након Критолајевога избора за ахајскога стратега Сенат је послао друго изасланство на челу са Секстом Јулијем Цезаром,[17] који је поновио исти римски захтев и дао је уверавања да се неће распустити Ахајски савез.[18] Секст Јулије Цезар је након тога уговорио састанак у Тегеји између спартанских и ахајских представника, са циљем да се реше међусобни спорови.[19] Критолај, Дијеј и остали Ахајци одлучили су да одбију позив на састанак и да само Критолај оде на тај састанак. Критолај је на састанку рекао Сексту Јулију да он сам не може ништа да одлучи без одлуке скупштине, а пошто је следећу требало чекати пола године Сексту је било јасно да се ради о одгоди било каквог договора.[20]
Рим проглашава рат Ахајском савезу[]
Када је Рим почетком 146. пре Христа објавио рат Ахајском савезу, тада су као разлог за рат навели ранији напад на Луција Аурелија Ореста у Коринту.[21] Критолај је наредио Ахајцима да се током зиме 147/146 пре Христа припреме за рат са Спартом, за који се знало да онда вероватно значи и рат са Римом. Уживали су велику подршку не само у Ахаји, него и у целој Грчкој.[22] Током зиме 147/146 пре Христа Критолај је од града до града потицао народ против Римљана.[23] Када је Критолај придобио народ и стекао велику популарност сазвао је ахајску скупштину у Коринту. Квинт Цецилије Метел Македонац послао је на Пелопонез ново посланство, које је народ на скупштини извређао. Критолај је говорио да Ахајци желе у Римљанима пријатеље, а не господаре.[24] Навео је скупштину да прогласи рат Спарти, а тај потез је у ствари био прст у око Римљанима.[25] Поред тога изгласано је да ахајски стратег добије неограничену власт.[26]
Битка код Скарфеје[]
Претор Квинт Цецилије Метел је настојао да започне и оконча рат са Ахајцима пре доласка новога конзула Луција Мумија Ахаика. Послао је Ахајцима поруку да ослободе Спарту из савеза, па се могу надати мировном споразуму. Сијући лажну наду у мир кренуо је са војском из Македоније и преко Тесалије.[27] Критолај се није обазирао на мировну понуду, него је почео да опседа Хераклеју, која је одбијала да приступи Ахајском савезу.[28] На вести о доласку Метела Критолај је напустио Хераклеју и побегао је до Скарфеје у Локриди.[29] Почетком 146. пре Христа Метел је је у бици код Скарфеје победио ахајску и тебанску војску, којом је командовао Критолај.[30] О Критолају се више ништа не зна након те битке, док Ливије помиње да се отровао.[31] Дијеј је у то време доводио помоћ од 1.000 војника из Аркадије и на путу кроз Фокиду чуо је за ахајски пораз код Скарфеје.[32] Квинт Цецилије Метел га је стигао код Херонеје и ту га победио.
Пораз код Коринта[]
Након Критолајеве погибије Дијеј је постао нови ахајски стратег.[33][34] Кренуо је да ослобађа робове, само да би окупио што већу војску.[35] Сакупио је 600 коњаника и 14.000 пешака.[36] Наредио је да се сва војска окупи у Коринту.[37] Након тога послао је 4.000 војника под командом Алкамена у Мегару, да би ту спречавао продор римске војске према Пелопонезу. [38] Међутим чим се Метел са римском војском појавио крај Мегаре Алкамен се са Ахајцима повукао према Коринту, а Мегара се предала. Метел је послао неколико изасланика да понуди Дијеју мировни споразум, али Дијеј их је притворио, а део њих је ослободио када су му платили мито.[39] Није прихватио Метелов мировни споразум. Након тога стигао је конзул Луције Мумије Ахаик, који је преузео команду од Метела. Луције Мумије је располагао са 3.500 коњаника и 23.000 пешака.[40] У бици испод бедема Коринта 146. пре Христа победила је римска војска. Дијеј је након пораза побегао у Мегалопољ,[41] где се убио.[42]
Спаљивање и рушење Коринта[]
Део Ахајаца се најпре склонио у Коринт, а онда су побегли, а заједно са њима и већина Коринћана.[43] Трећи дан након битке Луције Мумије Ахаик је са војском ушао у Коринт и тада је побио већину мушкога становништва, а жене и децу је продао у робље.[44] Коринт је био богат уметничким сликама, киповима и занатским радовима, а све то благо однешено је у Рим. Коринт је спалио и срушио по наређењу Сената.[45] Срушио је и Тебу и Халкиду[46] и бедеме свих градова, који су ратовали против Рима.[47] Становништво је разоружао и уместо демократија успоставио је олигархије.[48] Укинуо је Ахајски савез и Беотијску конфедерацију.[49]
Литература[]
- Полибије,Историје
- Паусанија
- Тит Ливије
- Касије Дион
- Полибије,Историје
- P.S.Derrow, “Rome, the fall of Macedon and the sack of Corinth”,in The Cambr. Ancient History (Cambr. Univ. Press, 1989), vol.8, ISBN 0 521 23448 4
Референце[]
- ↑ Паусанија 7.11.7
- ↑ Паусанија 7.11.7
- ↑ Паусанија 7.11.7
- ↑ Паусанија 7.12.4
- ↑ Паусанија 7.12.4
- ↑ Паусанија 7.12.5
- ↑ Паусанија 7.12.6
- ↑ Паусанија 7.12.6
- ↑ Паусанија 7.12.7
- ↑ Паусанија 7.12.7
- ↑ Паусанија 7.12.8
- ↑ Паусанија 7.12.9
- ↑ Паусанија 7.12.9
- ↑ Паусанија 7.12.9
- ↑ Паусанија 7.13.1
- ↑ Паусанија 7.14.1
- ↑ Полибије 38.10
- ↑ Полибије 38.10
- ↑ Полибије 38.11
- ↑ Полибије 38.11
- ↑ Derrow CAH 8 стр. 322
- ↑ Derrow CAH 8 стр. 322
- ↑ Полибије 38.11
- ↑ Полибије 38.12
- ↑ Полибије 38.13
- ↑ Полибије 38.13
- ↑ Паусанија 7.15.2
- ↑ Паусанија 7.15.3
- ↑ Паусанија 7.15.3
- ↑ Паусанија 7.15.4
- ↑ Ливије Периохе 52
- ↑ Паусанија 7.15.5
- ↑ Полибије 38.15
- ↑ Паусанија 7.15.7
- ↑ Полибије 38.15
- ↑ Паусанија 7.15.7
- ↑ Полибије 38.15
- ↑ Паусанија 7.15.8
- ↑ Полибије 38.17
- ↑ Паусанија 7.16.1
- ↑ Паусанија 7.16.4
- ↑ Паусанија 7.16.6
- ↑ Паусанија 7.16.7
- ↑ Паусанија 7.16.8
- ↑ Ливије Периохе 52
- ↑ Ливије Периохе 52
- ↑ Паусанија 7.16.8,9
- ↑ Паусанија 7.16.9
- ↑ Паусанија 7.16.3
Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на
[Српску енциклопедију]