Атал Андроменов (око 356—316. пре Христа) био је један од официра Александра Великога и адмирал краљевске флоте за време регента Пердике. Након женидбе за Пердикину ћерку постао је његов верни присташа. Учествовао је у Првом рату дијадоха на страни Пердике, а након Пердикине погибије окупљао је његове присташе. Антигон га је заробио заједно са осталим Пердикиним присташама у бици код Кратиполиса 320. пре Христа и затворио у једној тврђави.
Учешће у Александровим походима[]
За време Филипа II Македонскога био је један од телохранитеља. За време Александра Великога био је у сенци свога брата Аминте. Током 328. пре Христа учествовао је у походу у Бактрији са Кратером, Мелеагером и Полиперхоном, а током 327. пре Христа ратовао је у Согдијани заједно са Полиперхоном, Кратером и Алкетом. За време кампање у Свату служио је под командом Коина, а заповедао је бригадом (таксис). Учествовао је у бици код Хидаспа.
Учешће у Мелеагеровом табору након Александрове смрти[]
Након Александрове смрти 323. пре Христа дошло је до расправе о наслеђу. Пердика се залагао да изаберу регента док чекају да Роксана роди будућега краља. Мелеагер и пешадија су се залагали да краљ постане малоумни Филип III Аридеј. Атал је био близак Мелеагеров пријатељ. Ситуација је била на ивици грађанскога рата. Атал је поред Мелеагера био главни у табору пешадије.[1] Послао је атентаторе на Пердику.[2] Међутим склопљен је споразум по коме је Пердика постао регент у име два краља Филипа III Аридеја и нерођенога Александровога сина. Мелеагер је добио положај хилијарха. Пердика је Аталу понудио руку своје ћерке Аталанте и тако га придобио.[3] Мелеагер је након тога био изолован, па је Пердика успео да се са њим обрачуна.
Адмирал краљевске флоте[]
Атал је након женидбе за Пердикину ћерку постао верни Пердикин присташа. Заједно са Полемоном покушао је да врати Александрово мртво тело, које је Аридеј у договору са Птолемејем преусмерио према Египту. Придружио се Пердики у Киликији и добио је заповедништво над краљевском флотом. Атал је са флотом пратио кретање Пердикине војске приликом његове инвазије на Египат 321. пре Христа. Атал је са флотом спречавао да Антипатерова флота не уплови у делту Нила. Пердика је био убијен 321/320. пре Христа након неуспелога преласка једнога од рукаваца Нила и побуне његових официра. Након издаје Пердикина војска је на смрт осудила истакнуте Пердикине сараднике. Тада су убили Пердикину ћерку, а Аталову жену Аталанту.[4]
У Тиру[]
Атал је након Пердикиног убојства отпловио за Тир. Командант гарнизона у Тиру предао је Аталу и град и новац, који му је Пердика дао на чување.[5] Било је то 800 таланата. Атал је у Тиру примао и окупљао све Пердикине пријатеље, који су избегли освету. Након Пердикиног убојства приликом инвазије Египта његова војска помирила се са Птолемејем, а Питон и Аридеј су постали привремени регенти и кренули су заједно са краљевима. Дошли су у Трипарадис у Сирији. Ту је Еуридика почела да се меша и супроставља се Питону и Аридеју.[6] Атал је преко својих људи покушао да иницира побуну,[7] тако да је и Антипатар једва остао жив. Питон и Аридеј су дали оставку, када су уочили да војска слуша наредбе Еуридике.[8]
Удружује се са Алкетом[]
Атал је имао на располагању 10.000 пешака и 800 коњаника и са њима је отпловио у Карију. Нападао је Книд, Каун и Родос, али флота Родоса је успешно одбијала његове нападе.[9] Атал се након тога удружио са Алкетом и осталим Пердикиним присташама. Сатрап Карије Асандар напао је по Антипатеровом наређењу Алкету и Атала, али био је присиљен да се повуче.[10]
Антигон заробљава Атала[]
Антигон је 319. пре Христа након победе над Еуменом одлучио да се обрачуна са преосталим Пердикиним присташама, а то су били Атал и Алкета.[11] Алкета и Атал су се налазили у Писидији. Антигон је имао 40.000 пешака и 7.000 коњаника, а Алкета и Атал су имали 16.000 пешака и 900 коњаника.[12] Алкета је очекивао долазак Антигонове војске и заузео је планински прелаз крај Кретополиса, где не може да дође до изражаја бројчана надмоћ. Међутим Антигон је одлучио да фактором изненађења поништи Алкетину предност, па је усиљеним маршем 300 миља прешао за седам дана.[13] Изненадна појава Антигонове војске знатно пре него што су је очекивали затекао је неспремну Алкетину војску.[14] Алкета и Атал одједном су се са неспремном војском суочили не само са фронталним нападом, него су нападнути и са стране, са околних висова изнад прелаза.[15] Антигон је победио у бици крај Кретополиса и заробио је Атала, Антигона Докима и Полемона.[16] Алкета је успео да побегне код Писиђана, али недуго након тога је убијен.
Опсада у тврђави[]
Атал, Антигон Доким и Полемон били су утамничени у једној сигурној тврђави, по свој прилици у Великој Фригији. Када су чули да је Антигон 317. пре Христа кренуо према источним сатрапијама да се обрачуна са Еуменом они су одлучили да покушају да се ослободе.[17] Њих осморицу чувало је 400 војника. Они су се договорили са делом стражара, па су напали стражу и успели су да овладају тврђавом.[18] Пришло им је и 50 људи изван тврђаве. Имали су обиље хране у тврђави, па су расправљали да ли да беже, или да у тврђави чекају Еумена. Међутим Антигоновој стражи стигло је појачање, па је око 3.000 војника опсело тврђаву. Антигон Доким је успео да побегне једном уском стазицом и онда је издао своје другове одавши тајну стазу. Доким је омогућио Антигоновој војсци да заузме тврђаву. Oпсада тврђаве је трајала годину дана и четири месеца. Атал је сигурно погинуо или током опсаде или након ње.
Литература[]
- Диодор са Сицилије, Историјска библиотека
- Аријан, Анабаза
- Јустин
- Richard A. Billows,Antigonos the One-Eyed and the Creation of the Hellenistic State (Hellenistic Culture and Society),University of California Press 1997, ISBN 0520208803
- Waldemar Heckel, Who's who in the age of Alexander the Great: prosopography of Alexander's empire,John Wiley & Sons, 2006, ISBN 1405112107
Референце[]
- ↑ Јустин 13.3
- ↑ Јустин 13.3
- ↑ Диодор 18.37
- ↑ Диодор 18.37
- ↑ Диодор 18.37
- ↑ Диодор 18.39
- ↑ Аријан, Наследници 33
- ↑ Диодор 18.39
- ↑ Аријан, Наследници 39
- ↑ Аријан, Наследници 41
- ↑ Диодор 18.44
- ↑ Диодор 18.45
- ↑ Billows стр.78
- ↑ Billows стр.78
- ↑ Billows стр.78
- ↑ Диодор 18.45
- ↑ Диодор 19.16
- ↑ Диодор 19.16
Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на
[Српску енциклопедију]