Апијев пут
Апије Клаудије Цек (око 340. пре Христа-273. пре Христа) је био римски конзул (307. и 296. пре Христа), цензор и диктатор. Изградио је Апијев пут до Капуе и први римски акведукт Апијев акведукт. Посебно се истакао као цензор, који је дошао у сукоб са Сенатом. Реорганизовао је систем триба дајући при гласању већу тежину нижим слојевима, чији глас је много мање вредио од других. Својим говором 280. пре Христа наговорио је сенаторе да одбију споразум са Пиром након римскога пораза у бици код Хераклеје.
Порекло и породица[]
Син је Гаја Клаудија Краса, који је био диктатор 337. пре Христа. Воде порекло од Апија Клаудија Сабињана. Један од његових синова Апија Клаудије Каудекс започео је Први пунски рат, а други син Публије Клаудије Пухер био је конзул 249. пре Христа. Његов унук Апије Клаудије Пулхер био је конзул 212. пре Христа. Веровало се да је био слеп, али извесно је да није постао слеп све док није остарио. Два пута је био курулни едил, а за цензора је изабран 312. пре Христа. Било је необично да пре тога није био конзул.
Градња акведукта и пута[]
Изабран је за цензора 312. пре Христа заједно са Гајем Плауцијем.[1] Није се обазирао на Сенат. Апије Клаудије је изградио први акведукт у Риму, тј. Апијев Акведукт.[2] Потрошио је на акведукт много државнога новца без одобрења Сената.[3] Изградио је Апијанов друм ( Виа Аппиа ), а то је био веома важан пут, који је повезивао Рим и Капуу.[4] Грађења пута је потпуно испразнило државну благајну.[5]
Сукоб са сенаторима[]
Ревидирао је списак сенатора и то на пристрасан начин, па је други цензор дао оставку.[6] Међу сенаторе је уврстио и синове ослобођеника, што је посебно огорчило поносне патриције.[7] Због тога су током 311. пре Христа конзули Гај Јуније Бубулко Брут и Квинт Емилије Барбула одбили Клаудијеву листу сенатора и обновили су листу каква је била раније.[8] Реорганизовао је систем триба, тако да је дозволио да се свако може уписати у трибу по својој жељи, а и да може да одреди порески разред по својој жељи.[9] Реорганизовао је трибе тако да градски пролетаријат и ниже класе имају већа гласачка права у трибутској скупштини. Апије је распоредио ниже класе по свим трибама.[10] Они су раније били распоређени у само 4 од укупно 31 трибе. Ниже класе су због тога биле веома слабо представљене у скупштинама. Пролетаријат и ослобођенике је на тај начин распоредио и у сеоске трибе и омогућио да се њихов глас јаче осети. Апије Клаудије је не само наставио да буде цензор након оставке његовога колеге него је и одлучио да његов мандат буде 5 година, а не 18 месеци.[11] Један од народних трибуна се бунио и покушао је да га ухапси, али пошто није имао одобрење свих народних трибуна морао је да одустане.[12]
Огулнијев закон[]
По први пут је изабран за конзула 307. пре Христа заједно са Луцијем Волумнијем Фламом Виоленсом.[13] Волумније је ратовао, а Апије Клаудије је остао у Риму, да би цивилним пословима јачао своју моћ.[14] Био је присиљен да се одрекне цензуре, да би могао да постане конзул. Народни трибуни Квинт и Гнеј Огулније предложили су Огулнијев закон, по коме би се повећао број свештеника, како би се део њих бирао међу плебејцима.[15] Апије Клаудије Цек се оштро противио томе закону и био је један од најжешћих критичара предложенога закона.[16] Закон је ипак усвојен 300. пре Христа и одмах су изабрани плебејски аугури и понтифици.[17] Током 298. пре Христа био је интерекс.
Рат у Етрурији[]
По други пут за конзула је изабран 296. пре Христа заједно са Луцијем Волумнијем Фламом Виоленсом.[18] Док је Волумнје кренуо са војском у Самниј дотле се у Етрурији припремао рат против Римљана. Етрурци су придобили и Умбре. Апије Клаудије је због тога кренуо на Етрурију са 2 легије и 12.000 савезничких војника.[19] Према Ливију Апије се није одликовао способношћу једнога војсковође.[20] Након многобројних борби на неповољном терену Етрурци су стекли више самопоуздања, а код римске војске дошло је до губитка поверења војске у војсковођу Апија Клаудија.[21] Апије Клаудије је након тога тражио помоћ од другога конзула.
Неслагање са Волумнијем[]
Волумније је након одређених успеха у Самнију отишао у Етрурију, да би помогао Апију Клаудију.[22] Иако је Апије раније тражио помоћ није дочекао Волумнија са добродошлицом.[23] Сматрао је да Волумније са конзулском војском треба да се врати у Самнијум. Међутим легати и трибуни из војске Апија Клаудија Цека залагали су се да Волумније остане у Етрурији.[24] Двојицу конзула су одвукли на скупштину и ту се цела војска залагала да Луције Волумније Флама Виоленс остане. Апије Клаудије Цек се противио, али морао је да попусти бојећи се да ће га војска напустити.[25] Две римске конзуларне војске сукобиле су се са савезом Етрураца и Самнита. Етрурци су ратовали против Волумнија, а Самнити против Апија Клаудија. Током битке са Самнитима Апије је заветовао храм Белони. Римска војска је победила.
Претор[]
Током 295. пре Христа именован је за претора.[26] Остао је у Етрурији. Нови конзул Квинт Фабије Максим је одмах по приспећу у Етрурију послао Апија Клаудија у Рим.[27] По повратку у Рим Апије је својом активношћу потицао страх од Етрураца и тврдио је да против њих није довољна једна конзулска војска. Како није било мира ни у Самнију, ни у Етрурији биле су потребне нове интервенције. Против Самнита кренуо је Апије Клаудије Цек заједно са Луцијем Волумнијем.[28] Заједничком акцијом победили су Самните.
Именован је за диктатора 292. пре Христа и 285. пре Христа.
Спречава споразум са Пиром[]
Пир је након победе над Римљанима у бици код Хераклеје 280. пре Христа дошао на два дана хода од Рима и онда се повукао. Пир је сматрао да је корисно да се нагоди са Римљанима, а поготово када је могао да преговара као победник.[29] Пир је на преговоре са Римљанима послао Кинију,[30] којега су по елоквенцији поредили са Демостеном.[31] Од Римљана је тражио да грчки градови буду слободни и независни,[32] повратак земље, коју су Римљани отели Самнитима, Луканцима и Брутима[33]и склапање савеза. У том случају Пир је нудио повратак заробљених без тражења откупа.[34] Сенат је био наклоњен споразуму са Пиром. Апије Клаудије Цек је сазнао да прети опасност да Сенат прихвати споразум са Пиром, па су га старога и слепога одњели у Сенат и ту се он оштро супроставио споразуму са Пиром.[35] Својим вештим говором преокренуо је атмосферу у Сенату и наговорио је остале сенаторе да одбију споразум са Пиром.[36]
Литература[]
Референце[]
- ↑ Ливије 9.29
- ↑ Диодор 20.36
- ↑ Диодор 20.36
- ↑ Ливије 9.29
- ↑ Диодор 20.36
- ↑ Ливије 9.29
- ↑ Ливије 9.46
- ↑ Ливије 9.30
- ↑ Диодор 20.36
- ↑ Ливије 9.46
- ↑ Ливије 9.33
- ↑ Ливије 9.34
- ↑ Ливије 9.42
- ↑ Ливије 9.42
- ↑ Ливије10.6
- ↑ Ливије10.7
- ↑ Ливије10.9
- ↑ Ливије10.15
- ↑ Ливије10.18
- ↑ Ливије10.18
- ↑ Ливије10.18
- ↑ Ливије 10.18
- ↑ Ливије10.18
- ↑ Ливије 10.19
- ↑ Ливије 10.19
- ↑ Ливије10.22
- ↑ Ливије10.25
- ↑ Ливије10.31
- ↑ Плутарх Пир 18
- ↑ Плутарх Пир 18
- ↑ Апијан, Самнитски ратови 22
- ↑ Апијан, Самнитски ратови 22
- ↑ Апијан, Самнитски ратови 22
- ↑ Апијан, Самнитски ратови 22
- ↑ Плутарх Пир 18,19
- ↑ Плутарх Пир 19
Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на
[Српску енциклопедију]